Lost

Jesam li ti nedostajao?

Ne znam koliko dugo sam spavala od onog trenutka kada me je Lucas uzeo u naručje, ali dovoljno dugo da sada dok su mi zatvorene oči čujem zapljuskivanje talasa o obalu. Osećam divan miris morske pene pomešan sa mirosom soli, kako mi se širi kroz nosnice, istovremeno budeći nolstalgiju. Nolstalgiju za jedinim danom mog detinjstva koji sam ovde provela sa Wrenom i Anne. Ne moram otvoriti oči, već znam gde sam. Poznat sitan pesak na kome ležim i spokoj koji osećam- Brighton beach London. Već sledećeg trenutka otvaram oči,ne bih li potrvdila svoju trvdnju,  podižući glavu i  gledajući u predivno zvezdano nebo, obasjano punim mesecom , koji jasno oslikava bringtonski točak, koji naravno ne radi, ali čije sijalice idalje svetle divnim beličastim sjajem. Oh, koliku sam želju imala da visim tamo satima i satima moleći Anne i Wrena za još jedan krug, no morali smo krenuti zbog glupavog važnog poziva. Sada spuštam na sebe i vidim da sam prekrivena nekim mekanim crnim ćebencetom, koje mi nije poznato. Lucas je tako pažljiv. Podižem glavu, u nadi da ću videti Lucasa, ali istog trenutka ostajem ukočena, a osmeh sa lica mi zamire.

"Jesam li ti nedostajao?", priča mi baršunasti glas, dok čupava loknasta smeđa kosa jasno beži sa umornog , ali ipak prelepog lica iako je preko nje bandana. Oči mu sijaju kao dva smarargda, obasljavajući čitavu plažu, ali i onu prazninu u mom stomaku, dok rupice na njegovim obrazima izazivaju već poznate leptiriće u mom stomaku.

"H..a..rry", tiho šapućem ovog trenutka ne zaplićući jezikom (Bogu hvala). Istog trenutka, on se spušta kraj mene, čučnuvši, na šta ja ustuknjujem malo unazad.

Ne znam da li da se smejem, plačem ili ipak brinem. Ili možda da se ubijem. Posle šest meseci stoji ispred mene, sa istom onakvom lepotom kao i pre, ponašajući kao da nikada nije otišao. Osećam kako mi suze posle toliko dugog vremena napuštaju oči(jer kao što znate, sa Lucasom se samo smejem), i ne staju, već ih je sve više i više. Sledećeg trenutka već osećam mržnju i bes, a onog tamo se ipak primirujem, jer gde je kog đavola Lucas? Šta ako mu je nešto uradio?

Sada sam već na nogama, i oprezno pratim Harryja. Oči mu idalje sjaje, a njegov izraz lica pomalo je zbunjen. Kao da je očekivao da ću mu se baciti u zagrljaj.

"Šta si uradio sa Lucasom?!", histerično vičem na šta se on istog trenutka trgne. Izgleda da je veličanstveni Harry Styles omekšao.

Ustaje i on, usporeno se dižući, i svojim čvrstim rukama me hvata za ramena.

"Zar ćeš stvarno sada da me pitaš to? Uživaj u trenutku. Tvoje omljeno mesto na svetu, plaža, mi. Šta će nam neki tamo Lucas? ", blagim tonom priča dok jednu ruku premešta na moje lice, i počinje nežno da ga miluje.

"Govno jedno, kako se usuđuješ?!" , derem se i već sledećeg trenutka moja dlan je na njegovom obrazu. Ošamarila sam ga, a jasno se sećam trenutka kada mi je rekao da to nikad ne smem više da uradim. Ne znam kroz šta je prošao, ali je definitivno omekšao.

Sledećeg trenutka pomera se korak unazad. Očekujem da počne da viče na mene. Očekujem i da me udari. No, on me gleda bez reči. Počinje sarkastično da se osmehuje, mrmljajući sebi u bradu kako sam ojačala udarac.

"Znaš šta?! Ne možeš samo da odšetaš iz mog života i da se vratiš praveći se da nikad nisi ni otišao?! Je l' ti je jasno to?!", vrištim na njega i počinjem svog snagom da ga udaram pesnicama svuda po telu. "Ne možeš, ne možeš, ne možeš!", histerično vičem još koj sekund, dok me on već sledećeg trenutka savladava svojim čvrstim zagrljajem. Taj čvrsti zagrljaj , kao da je sve vratio ono u meni što sam potiskivala poslednjih 6 meseci. Sve laži koje sam izrekla. Kako je on za mene mrtav, kako ne postoji. Kako sam umalo umrla zbog njega, ne trepnuvši, a nisam dobila ni hvala za uzvrat. Pokušavam da vrisnem , ne bih li mu sve ovo rekla, ali ne mogu. Moji uzdisaji počinju sve glasniji i glasniji i shvatam da sam na ivici napada panike. Pokušavam da smirim disanje, no ne uspeva mi, jer toliko me jako grli da ne mogu da uhvatim ni ono malo vazduha što mi je potrebno. Dok su njegove šake čvrsto stegnute oko mojih leđa, mrmljam:"Gušiš me" i on me posle nekoliko trenutka pušta, na šta ja duboko udzišem.

"Završili smo", odgovaram mu i istog trenutka krećem napred, grabeći velikim korakom ka vodi.

"Gde ćeš, halo?!", priča mi dok čujem njegove korake  iza sebe, kako me u stopu prate.

"Da se udavim", odlučno odgovarami već sledećeg trenutka skidam šugavu roze svilenu majicu koju sam obukla, uske svetloplave farmerke i roze štikle.

"Jesi li luda, prehladno je, tek je april!", viče Harry iza mene, no ja ga ne slušam. Neka ide sve dođavola.

Pokazujem mu  dva srednja prsta u vazduh dok nogama dodirujem i ne baš tako hladnu vodu, što je čudno za ovo doba godine. Mora da je od globalnog zagrevanja. Koračam ka napred, i već mi je sada voda do pojasa. Oh, mora da je nadošla plima, ne sećam se već da je pri trećem koraku bilo ovako. Pravim i četvrti korak, ali već mi noga propada kroz pesak. Oh sranje, voda je prehladna. I preduboka. Okružuje me sa svih strana. Okej, polako, zadrži dah, znaš da plivaš, hrabrim samu sebe. Pokušavam da se svim snagama domognem do površine vode, koja ne deluje tako daleko, ali kao da me neka čudna hladna struja vuče napred. Sranje na kvadrat. Sada već počinjem da paničim i da grcam nogama i rukama dole-gore, usled vazduha koji mi ponestaje. Voda mi je uveliko već ušla kroz nos, a sada je već i u ustima, a više ne vidim ni bilo šta isprd sebe. Nemam više snage. Predajem se hladnoj struji koja me vuče, ovo sam i htela zar ne?

Istog trenutka nakon mog opraštanja sa životom, osećam kako sam lakim pokretom izvučena na površinu te istog trenutka počinjem isprekidano i duboko da dišem, ne bih li nadoknadila vazduh. Moje ruke su već oko Harryjevog vrata i jasno gledam u njegovo unezvereno lice.

"Mislio sam da znam da plivaš!", viče na mene dok nas polako vuče ka obali.

"Pa..znam", posramljeno kažem shvativši da on zapravo stoji ovde, gde se ja umalo nisam "udavila."

"O, ludice jedna, pa zar opet da te izgubim?", brižno mi priča, dosta smirenijim glasom dok me istovremeno ljubi po kosi i u čelo. "Bože, tako si me uplašila", već sledećeg trenutka priča na šta se ja još više obgrljujem oko njega.

Sada smo već van vode, i oboje se tresemo, no ja znatno više nego on, dok me odnosi do ćebeta. Uvija me ćutke njim, a ja osećam se i izgledam kao neka palačinka, na šta odmahnjujem glavom tužno ga gledajući dok mu zubi cvokoću.

"I..ti", tiho pričam i obmotavam se, i vukući ga za nogu, ne bi li seo pored mene. Pa spasao me je iz plićaka, valjda je zaslužio polovinu ćebeta?

Već sledećeg trenutka seda pored mene i ja nas uvijam, dok se oboje tresemo. Istog trenutka se gledamo u oči, a ja odmah skrećem pogled, jer znam. Znam ako ga pogledam da ću ga poljubiti, a ne želim to.

Kao da mi čita misli, svojih drhtavim prstom mi okreće glavu i približava se mojim hladnim, hrapavim, verovatno pomodrelim usnama. Srce mi poskakuje kao na trambolini, dok mi cela policijska parada  bubnja u ušima.

"Izvini što sam bio kukavica...volim te", najnežnije mi  šapuće na svetu, na šta ja pokušavam da okrenem glavu, ali on mi ne dozvoljava, čvrsto me uhvativši za glavu.

"Izvini..ja tebe ne mogu da volim", tiho pričam drhteći na šta on istog trenutka sklanja svoje ruke i ustaje.

***

I evo ga! Možda i jedan od mojih omiljenih delova. Harry se konačno pojavio, a sa njim su se povratila i sva Emilyina osećanja. Kako se vama čini ovo? Nadam se da nije previše ubrzano ovim događajem. Kisses!