ZAPADNA ŠUMA ( ZAVRŠENA)

10. POGLAVLJE

Neprozirni oblak vreline izdizalo se iz ogromnog drvenog korita koje se koristilo kao zamena za kadu na putovanjima. Kolt je opušteno ležao u vodi s naslonjenim rukama na ivici. Nagnute glave i sklopljenih očiju, bio je duboko u svojim mislima. Toliko se udubio u njih da nije čuo šuštanje šatorskog krila.

Posetioca je primetio par trenutaka posle, kad se senka poput tame nadvila nad njim. Lenjo je otvorio desno oko da virne, a potom ga zatvorio, praveći se da nije video osobu koja ga je mrko posmatrala.

„Znaš da ne možeš da me ignorišeš!“
Kolt je okrenuo glavu na drugu stranu i dalje čvrsto sklopljenih očiju, praveći se da nije čuo. Pridošlica ga je posmatrala par trenutaka, a onda je laganim korakom napustila šator. Čuvši šuštanje platna, odahnuo je i opet se vratio svojim mislima. Ponovo je bio izgubljen u razmišljanju da nije primetio kad se tamna silueta ponovo nadvila nad njim.

Mlaz ledene vode obgrlio ga je poput ljubavnika i on je, šokiran iznenadnim „napadom“, skočio na noge u drvenom koritu, ustuknuvši dva koraka od osobe koja ga je polila. Bes ga je preplavio brzinom svetlosti.

„Jesi li poludeo?!“ povikao je Kolt.
„Rekao sam da ne možeš da me ignorišeš.“
Kolt je posmatrao osobu koja ga je uznemirila u prijatnoj kupci kako pažljivo odlaže drvenu kofu pored noge u crnom oklopu. Oduvek ga je interesovalo kako je uspevao da se u tako teškoj opremi kreće bez ikakvog zvuka. Bio je poput mačke. Kolt ga je besno ošinuo pogledom i ponovo se spustio u vodu koja se pušila.

„Šta je svima danas? Da li je danas dan 'Polijmo Kolta bilo čim'?
„Ne znam o čemu pričaš.“
„Ooo, ne pravi se glup i naivan, vrlo dobro znaš o čemu govorim, Kai. I prestani da me gledaš tako, iako ti ne vidim lice, osećam tvoj pogled.“
Crni vitez stajao je mirno neko vreme bez odgovora, a onda je skinuo šlem. Prišao je stolu gde se nalazila stolica na koju je seo i nalaktio se dok mu je pogled bio uperen prema Koltu.

„Kakvo sranje si sad napravio?“ upitao ga je Kai.
Kolt se trznuo, znajući da je u nevolji. Kai je bio njegov prijatelj iz detinjstva i od tada su sve radili zajedno. I evo ih sada, on će jednog dana postati kralj, a Kai je bio njegov prvi vitez. Takođe, Kai je uvek bio taj koji je bio odgovorniji i staloženiji u mnogim situacijama, dok je Kolt večito upadao u probleme. Kada bi se to dogodilo, Kai bi uvek rešavao sve, ali bi ga posle prekorevao bez ikakvog suzdržavanja. Bilo mu je drago što se posle tolikih godina i razlike u statusu njihovo prijateljstvo nije promenilo.

Voleo je što ga je Kai, kad su bili sami, tretirao kao običnu osobu. Ipak, njegov drug bio je čudovište kad je u pitanju bio neki problem koji je samo Kolt mogao izazvati. Njegove reči bi te sekle poput sečiva koje je glatko prolazilo kroz mekani puter.

Kai je prekrstio ruke na grudima, a noge isprepleo jednu s drugom, smestivši se tako još udobnije u stolicu. Njegov hladan pogled dopirao je sve do Koltovih kostiju. Mogao je da oseti kako mu temperatura pada, tako da ni vrela voda nije mogla da mu zagreje telo.

„Ja čekam odgovor.“ Kai ga je gledao sa strpljenjem za celi svet.
Kolt je posramljeno spustio pogled, blago porumenevši. „Poljubio sam je“, šapatom je odgovorio, ne gledajući svog prijatelja u oči.
„Šta? Uozbilji se i reci to glasnije da mogu da te razumem.“
„Poljubio sam je!“ rekao je, povisivši ton više nego što je planirao i uputio pogled krivca Kaiju. Vitez je delovao zatečeno, taman je otvorio usta da nešto kaže, ali ga je Kolt pretekao.

„Nemoj da poludiš kad čuješ ovo. Ne znam kako je došlo do toga, ali nekako se desilo da sam je ujeo za rame i ostavio trag…“ Rekavši ovo, crvenilo sramote oblilo je Kolta.
Kai, njegov prijatelj iz detinjstva, posmatrao ga je širom otvorenih usta dok mu se bes peo licem. „Ti si uradio šta?!“
„Pst!“
„Nemoj ti meni pst! Šta si ti? Neka životinja pa da grizeš ljude okolo?!“
„Znam da nisam trebao to da uradim, ali…“
„Ali šta, Kolte?“ procedio je njegovo ime s takvom energijom koja je u Kaiju budila želju da ga išamara kako bi ga prizvao zdravoj pameti.

Kolt se trgnuo i radi sigurnosti udaljio od prijatelja. Nakašljavši se, pročistio je grlo i nesigurno mu uzvratio prekoran pogled, iako je to bila poslednja stvar koju je želeo da uraditi. Ali on je bio budući kralj, a on njegov potčinjeni. Kai je izgledao poput demona koji seje uništenje oko sebe kad izgubi smirenost i Kolt se pokolebao, progutavši veliku knedlu.

„Za odbranu imam da kažem samo da sam se zaneo. Znaš, ona je bežala od mene, ja sam je vijao i ne znam kako, ali to je probudilo nešto u meni i ja sam samo...“ Koltov glas je zamro, videvši da njegov prijatelj gori od besa.

„Hoćeš da kažeš da si trčao po kampu jureći tu devojku?“
Kolt je nemo klimnuo glavom, ne znajući šta da kaže.
„Kada si je uhvatio, ti si je poljubio, a potom ugrizao?“
Koltu je ovaj put zastala knedla u grlu pa je opet samo nemo klimnuo glavom.

„Ti...“ Bilo je sve što je Kai uspeo da procedi kroz stisnute zube dok mu se približavao. I pre nego što je uspeo da odreaguje, njegov dobri prijatelj čvrsto ga je stisnuo za ramena, pogledavši ga pravo u oči poput prave zveri. „Shvataš da si u nevolji, zar ne?“
Kolt je prebledeo. Kai je imao svoj jezivi smešak, koji je bio deset puta strašniji od bilo kod demona.

                               ***