Bežim od života, pratite me

33. Moram nešto da ti priznam

Ja: Jel ti smeta nešto?

Tamara: Ne, zašto? - nasmejala se.

Ja: Pa...ne znam. Neobična si mi.

Tamara: Jer te ne odbijam, ne bežim? - počela je da se smeje i tako i meni izmamila osmeh.

Ja: Uhm pa tako nekako.

Tamara: Htela sam da podržim tvoju laž, a i neću da se jurimo više. - Pomerila mi je u krilu i napravila me još više napetim. Poludeću ovako.

Ja: Wow. Ne, ne verujem ti. Nešto mutiš.

Tamara: Da, ja inače lažem i mutim ovde, zar ne?

Ja: Nisi mi ovo upravo prebacila.

Tamara: Oh i te kako jesam! Ako sam u 5 otišla da te vučem iz kafane, to ne znači da sam zaboravila. I da zaboravim, ne možemo da ignorišemo činjenicu da ti je otac. - šapnula mi je.

Ja: Tamara meni je on još manje otac nego što je tebi tvoj. I to se jebeno nikad neće promeniti! Imam svoj ponos, svoj stav i neću otići kod njega kao poslušni ker, kad mi on to poželi. Shvati to jebeno! Nikad nije bio tu. Odrastao sam bez igde ikoga. Nikad ga nije bilo briga, pa zašto bi mene sad bilo? Nije bio tu na mom prvom danu u školi, na prvoj utakmici, na rođendanu. Znao je da postojim, ali je hteo da ulica od mene napravi bezosećajnu životinju kao što je on. Da budem hladnokrvan i nastavim njegovim putem, još bolje nego on. I to nije samo neko moje sranje. On mi je to rekao. Lično. - pričao sam tiho, jer su sve oči bile uprte u nas.

Tamara pov.

Disanje mu se ubrzalo i skoro pa je siktao, dok su mu oči odavale tugu, razočarenje, bol, odvratne emocije. Rukama sam obuhvatila njegovu vilicu i polako prelazila prstima po njoj. Radila sam to više nesvesno u želji da ga smirim.

Ja: Izvini. - bilo mi je žao.

Žao mi je jer sam ga isprovocirala i podsetila na to. Žao, jer ne mogu 200% da mu verujem. Ispala sam kučka i mnogo mi je žao.

Zatvorio je oči i tako mi oduzeo šansu da ga pročitam.

Relja: Okej je. Ajde bežim kod mojih. - pogledao me je i žurno skrenuo pogled.

Ja: Sigurno? Nisi ljut? - dlanovima sam mu lice okrenula ka meni.

Relja: Nisam Tamara. Iznerviran sam.

Ja: Izvini.

Relja: Nebitno. - bio je zamišljen, odsutan, čudan. Nikad nije bio ovako...ovako ranjiv.

Prešao mi je nadlanicom preko obraza, terajući moju kožu da se ježi, terajući me da uživam u jebeno najobičnijem dodiru. Opet. Po milijarditi put.

Ja: Sigurno?

Relja: Mhm.

Ustala sam sa njega i vratila se na svoje sedište.

Relja: Otišao sam. - dobacio je odlazeći.

Brine me posao. Šta ako smo sjebali? Šta ako ispaštamo posle zbog par dodira i...i...ne znam, zbunjena sam. Koji k mu je ovo trebalo? Mogao je da ostane kod svojih i niko ne bi posumljao ni u šta.

Nisi u pravu! Sad tebe je doduše malo spustio, ali to je dobro za prevaru imbecila iz odeljenja.

Misliš?

Definitivno. Trebaš da se opustiš, on neće uraditi ništa što će vas odvesti u sranje, a i da uradi izvućićete se zajedno. Uživaj u tim jebenim trenutcima sa njim. Ne misliš valjda ceo život da provedeš u mržnji prema muškom rodu!?