𝑺𝒖𝒕𝒓𝒂

68 16 16
                                    

Magla je svuda oko mene.

Uvija se oko drveća, guta zgrade, skriva ljude. U mom srcu je, u mojoj glavi.

Više nisam ni sigurna da li zapravo želim da vidim to što je skriveno od mene. Ali rekli su, pogledaj oko sebe, prelepo je.

I gledam. I ne vidim ništa lepo. Očaj, tuga, nesreća, suze, strah. Rastanci, smrt.

Kiša pada toliko slabo da se gotovo ni ne primeti. Gotovo se stopila i sjedinila sa izmaglicom. Ali osetim tu kišu. Na svojoj koži, na rukama kojima pokušavam da napipam pravi put.

Jedna kap se presijava u bojama duge. Pa još jedna, pa još jedna. Iz crno-bele slike, svet se pretvara u boje polaroida. Te blage nijanse, koliko su one prelepe naspram sivila.
Malo-pomalo svet postaje obojen.
I konačno vidim sve o čemu su pričali. I prelepo je, baš kao što su i rekli. Gotovo da vidim sebe u tom lepšem, obojenijem svetu.

I verujem da će biti još bolje, još sjajnije. Da boje više neće nestajati.

I verujem da svaka nijansa tih boja predstavlja nešto važno, neki prelepi trenutak u nadolazećem životu.

I verujem da ću to videti.

Ako dočekamo sutra.
Ako dočekamo sutra.
Ako dočekamo sutra.

beleškeWhere stories live. Discover now