Magla je svuda oko mene.
Uvija se oko drveća, guta zgrade, skriva ljude. U mom srcu je, u mojoj glavi.
Više nisam ni sigurna da li zapravo želim da vidim to što je skriveno od mene. Ali rekli su, pogledaj oko sebe, prelepo je.
I gledam. I ne vidim ništa lepo. Očaj, tuga, nesreća, suze, strah. Rastanci, smrt.
Kiša pada toliko slabo da se gotovo ni ne primeti. Gotovo se stopila i sjedinila sa izmaglicom. Ali osetim tu kišu. Na svojoj koži, na rukama kojima pokušavam da napipam pravi put.
Jedna kap se presijava u bojama duge. Pa još jedna, pa još jedna. Iz crno-bele slike, svet se pretvara u boje polaroida. Te blage nijanse, koliko su one prelepe naspram sivila.
Malo-pomalo svet postaje obojen.
I konačno vidim sve o čemu su pričali. I prelepo je, baš kao što su i rekli. Gotovo da vidim sebe u tom lepšem, obojenijem svetu.I verujem da će biti još bolje, još sjajnije. Da boje više neće nestajati.
I verujem da svaka nijansa tih boja predstavlja nešto važno, neki prelepi trenutak u nadolazećem životu.
I verujem da ću to videti.
Ako dočekamo sutra.
Ako dočekamo sutra.
Ako dočekamo sutra.
YOU ARE READING
beleške
Short StoryPriče o istini ispričane iz ugla devojke koja možda i nije ja. cover by @Nacimen98 <3