POSTMAN IN FRONT OF MY DOOR

V

"Draga Dora,

Odlučio sam. Želim da ti kažem ko sam ja. Uradiću to, samo ne sad. Želim da ti to saopštim kada te budem ponovo video. Kada budem ponovo pogledao u tvoje oči čiji sjaj dolazi do izražaja svakog puta kada se nasmeješ. Pitam se, da li bi se tako nasmejala kada bi saznala ko sam ja? Voleo bih da je tako. Pre par večeri sam te video u klubu, bila si prelepa, ali ipak mislim da si lepša u svojoj uobičajenoj odeći. I prosto ne mogu da izbacim iz glave tu čupavu kosu i svaki stidljivi osmeh koji mi neprimetno uputiš. Nemaš pojma koliko mi se sviđa sve u vezi tebe. Sviđaš mi se ti. Imam tako veliku želju da ti otkrijem sebe, ali se bojim da me nećeš prihvatiti i da ćemo upropastiti ovo između nas. U stvari, ponekad se zapitam šta je to između nas? Prijateljstvo sigurno nije, ne poznajemo se tako dobro Dora. Nadam se da ću uskoro otkriti, za sada mi ostaje samo da maštam o tim nedostižnim usnama.

Tvoj.''

Za početak vam dajem pismo da ga pročitate. Čisto da znate da bih zaboravila na to. Zbog Troyja sam potpuno zaboravila i gde se nalazim, tako da je najbolje da prvo pročitate pismo pa posle sve ostalo.

Vratimo se na bitnu situaciju. Ja sam i dalje bespomično stajala naspram Troyja niz čiju je kosu i lice tekla voda i završavala na tepihu. Mislim da je razmišljanje o bakinom vikanju trenutno poslednja stvar na svetu.

Kofa mu je bila preko glave, odeća mu je bila mokra kao i torba u kojoj su bili svi računi i pisma. Lice nisam mogla da mu vidim. Jesam li ranije pomenula kako podseća na ona strašila koja se postavljaju u sred kukuruznog polja kako bi uplašile vrane?

Želela sam da se smejem. Troy se nije pomerao. Želela sam da se smejem, ali nisam smela. Čoveče, nemam ja snage za tako nešto. Da je to bio Andrew sigurno bi se do sada valjala po podu, ali ovo je Troy... Želim da propadnem u zemlju od srama. Nikad se gluplje nisam osećala.

''T-Troy?'', tiho upitam i dalje gledajući u to telo koje se ne pomera i samo čekam trenutak kada će da skine tu kofu sa glave i ubije me. "Khm, khm.", pokušam da skrenem pažnju na sebe nekako, ali izgleda da mi ne ide. Troy i dalje stoji u mestu i ne pomera se. Možda je mrtav?

Kako si samo maštovita Dorothy! I kreativna, da ne zaboravim i to. Da, zapiši sarkazam. Prošle godine sam iz likovnog imala jedva prolaznu ocenu. Moram da napomenem to da je nastavnik bio užasan. Inače, kako uspem da pređem sa tako ozbiljne teme na jednu potpuno glupu?

Troy stoji ispred mene glavom i brad... Dobro, glavu baš ne mogu da mu vidim ali...

Čoveče! Pomera se. Troy se pomera! Znači da nije mrtav. Moje srce je stalo, ne mogu da se pomerim, Troy rukom polako dolazi do kofe koja mu je na glavi i polako počinje da je vuče nagore.

Srce mi prestane sa kucanjem kada se moje oči susretnu sa tim dobro poznatim smeđim pogledom i ja na kraju uspem da vidim tu nestašnu kosu.

''Dora?'', Troy upita i ja se promeškoljim u mestu.

''Hm?'', pogled mi padne na čarape i tek tad primetim kako mi je palac na levom stopalu pocepan. Prst mi viri iz čarape. Kad sam to uspela da uradim? To su mi jedne od omiljenih. Jako su mekane i čupave, stopala mi se uvek opuste i odmore u...

''Šta bi ovo trebalo da znači?", prekine me u mislima i ja shvatim o kako glupim stvarima razmišljam. Tad stidljivo podignem glavu ka njemu i primetim kako on počinje da se smeje.

''Umm... Došlo je do m-malog nesporazuma.''

***

''Znaš... Odeća tvog tate mi baš dobro pristaje.'', Troy namigne kada stavi veliku torbu preko ramena. Ja se zakikoćem gledajući u sivu majicu koja mu je široka pogotovo pri kraju.