DIARY - made by vanci

live memories

prošlost
sadašnjost

I prvi put nakon toliko vremena ne znam šta bih napisala - šta bih rekla. Prvi put papir ostaje bled i ako me tuga tišti. Ne znam, rekla sam ti toliko toga da je svaka sledeća reč suvišna. Pišem bez cilja i bezvoljno, jer eto želim da ostavim neki trag.
Danas sam bila tamo, znaš? Naš Novi Sad, naš grad ljubavi. I mrzim koliko je monoton postao. Prolazim pored živih uspomena dok mi se telo trese. Stiskam novčanik u rukama i plašim se suza. Kako da opišem drugačije šta osećam? Jer ne znam ni sama.
Vidim nas, ispred katedrale kako koračaš ka meni i ja nervozno stojim u mestu. Toliko nervozno da ne vidim šta se dešava oko mene. Kao film, gledam šta se tamo zbiva.
Ljubimo se kako bismo ozvaničili ono što imamo. Nespretno čavrljanje kako mi je zima da sedim napolju, sat odbrojava 9 sati uveče. Vidim kako smotano prelazim s ruke na ruku, prstima prelazim po svakom predmetu na stolu u tom kafiću. Gledaš me, smeješ se. Nervozna sam. Užasno. ,,Budi mirna 2 minuta" čujem tvoj glas koji mi odzvanja u ušima dok stojim ispred tog kafića sama, ne pomičem se. Kao predstavu, gledam izlog kroz koji se vidi sto za kojim sedimo. Vadiš crvene čarape iz torbe i daješ mi ih ispod stola, prsti nam se dodiruju. Kiselo se smejem i vičem hvala i nije mi dobro. Ljubim te i ako mi je čudno da to radim tamo. Odlazimo iz kafića u kom smo pili koka kolu i ajs ti. Hvataš me za ruku dok meni srce tuče jače. Hodam dalje tim ulicama. Hodamo i mi, stvarni smo. Sviđa mi se osećaj koji imam pored tebe i uživam u šetnji do zgrade. Čekam red u trafici za vodu, na trgu, dok je tvoja ruka preko mog ramena. Osećam da smo sami te decembarske večeri. Nosiš vodu i moju torbicu obešenu oko vrata, tvoja desna ruka je upletena sa mojom i kukaš mi kako imamo da hodamo dosta. Uvlačiš nam ruke u tvoj džep jer je hladno, svega par stepeni iznad nule. ,,A ne bi ti pustila ruku pa ne znam šta da je" smejem se naivno dok pokušavaš da na telefonu otkucaš adresu. Srce mi i dalje udara nenormalno. Sedamo kod groblja i smejemo se. Sami smo u ovoj igri.
Sledeća stanica, park u blizini stana. Ne ide nam se kući osećam to. Ljubimo se, osećam ukus cigara i toliko mi sve to godi. Penjem se na klupu dok me ti moliš da siđem. Skoro je ponoć. Ljubimo se na istoj toj klupi u parku dok ti je ruka na mojoj nozi. Toliko jako želim da ih prebacim u tvoje krilo, ali ne znam kako to da uradim, deca u pozadini vrište i nije bitno. Tu smo, konačno - mi. Nastavljam dalje.
Zgrada, poljupci ispred nje dok čekamo da dođu po tebe. Odbijam da se popnem gore. Smejem se kako sam omašila zgradu, ali nije bitno - po prvi put mi je lepo. Stojim ispred nje i gledam u scene koje se dešavaju. Ljubiš me par puta u čelo i umirem. Osećam se sigurno, ne želim da ideš, ne želim da se ovo ikada završi. Stvoreni smo jedno za drugo. Cinično se smejem. Doživljavam tu sliku u glavi svako veče kao tajnu koja me gura dalje.
...
Stojimo na parkingu i opraštamo se, ponovo. Stiskam pesnice. Grizem usnu. Ljubim te dok kukam kako opet moraš da ideš. ,,Doću ja za Pančevo sledeće nedelje" odmahinjem glavom. Nisi došao, i nećeš. U tom momentu se čini tako stvarno, nada i vera pobeđuju. Pozdravljam se kao da ću te videti za par dana, a nisam. Gubim se u uspomenama ponovo. Hodam ulicama Novog Sada sama. Ovog puta nema nas tamo, samo ja i uspomene koje se čine živima, ponovo. Proživljavam ih svako veče kada legnem, proživljavam ih kada prođem tim gradom. Zovem ga našim i ako je sve samo ne naš. Gledam u nebo i zahvaljujem Bogu na svemu.
I možda nije zaslužilo kraj, možda je iluzija koja je nastajala bila stvarnija od ovoga što sada živimo i možda se ponovo sretnemo i nastavimo tamo gde smo stali i možda, ali samo možda, negde tamo, u drugoj realnosti ti i ja sedimo sada zajedno, i ništa nam ne predstavlja prepreku. Ni ljudi, ni inat,  ni ponos, ni vreme ili daljina. I možda ti tamo negde igraš igrice dok ja učim pored tebe, mnogo bliže nego prošli put na kameri, možda ležemo i ustajemo svako jutro zajedno - ko zna. 
I da, priznajem večeras, nedostaješ mi. U svakom obliku te pomisli, da se raspravljamo i da se smejemo, da pričamo i ćutimo. Nedostaješ mi i da, volim te. Onako kako sam ti rekla, toliko da ne možeš ni da zamisliš...

...vrati se u naš grad, neko te čeka...🤍

iv.