Poslednji glagol koji je rekao završio se na -ću. Što bi možda značilo da još nije ni počeo. Ali koga ja to zavaravam. Znam da diluje. A duboko negde u sebi... molim se Bogu da se nije otisnuo tim putem. Jer jednog dana kad sve bude gotovo, savest. Mislim kako bi mogao da spava sa saznanjem da je moćda nekom oduzeo život. Nekom ocu ćerku. Ili brata. Prijatelja... to su neke stvari koje se ne opraštaju tako lako. Valjda je to u našoj prirodi. Da volimo, i da patimo. Ali koga briga za patnju kad imaš osobu kojoj je stalo do tebe?
'Aleks?'
Mahao mi je rukom ispred očiju ne bi li mi privukao pažnju.
'Da? Izvini, zamislila sam se. Pa jel postoji neki drugi način da...'
Pre nego što sam i završila rečenicu, prekinuo me je odsečnim odgovorom
'Ne. Promislio sam sve. I pokušao na sve načine da nađem novac da malčice produžim rok. Ali ti kučkini sinovi dolaze prekosutra uveče'
Želela sam da mu kažem da će sve biti ok, i da ćemo naći način da vratimo pare. Ali i on sam zna da smo do guše u problemima.
'Gle, smislićemo već nešto. Ok?'
'Šta Aleks? Šta imaš na umu?'
Iskreno nisam imala ideju. Ali kad smo već kod dugova i novca, mislim da bi bilo vreme da uzmem svoju platu.
'Nemam ideju. Ali i meni je za petama druga banda mafijaša, tačnije zelenaša'
Njegov izraz lica se promenio. Iz osećajnog u onaj hladni koji je od uvek imao. Sranje. Nisam sad trebala to spominjati.
'U stvari, sa tom tvojom trebam sutra i da dilujem'
'Sutra uveče?'
'Da, zato sam te i pozvao ovde'
Znači on će prodati drogu onima kojima ja dugujem i vratiće onima kojima on duguje. Zvuči kao dobar plan. Skoro toliko dobar da sam se i ja setila da bi stvarno trebala da se domognem novca. A koliko vidim, ovaj je švorc i nema da mi da moju platu. Iako dobijam 'bakšiš' od svojih 'mušterija' ipak to nije dovoljno da se podmiri tatin dug. A volela bih da je tako.
'Zašto tačno si me pozvao?'
'Trebaš malo da nam ulepšaš veče'
U prvih nekoliko trenutaka sam mislila da se šali samnom i da će uskor početi da se smeje. Ali njegov izraz lica je ostao sasvim hadan. Da igram za....
'Nema šanse!'
Dreknula sam uvređeno i ustala u znak samoodbrane. Moja reakcija ga je vidno uznemirila. Uhvativši me za ruku pokušao je da me smiri i malo pojasni situaciju.
'Gle, ne moraš raditi bilo šta posebno, samo igraj kao pred gomilom ljudi. To će pomoći i meni i tebi u vraćanju duga, jer ako se dopadneš šefu, mogao bi da ti smanji dug'
'Šta sad hoćeš da kažeš? Hm? Da trebam da legnem u krevet sa njim?'
'Ne! Nisam to rekao! Samo.... ti si mi jedina nada, posao ide lakše ako se malo šef opusti, shvataš?'
O ne! Nećeš ti meni udarati u savest ti mali prefirgani....
On ti je prijatelj...
'Nemoj mi to raditi Marko. Ne želim da...'
'Molim te...'
Pogledao me je svojim plavim očima. Videla sam u njima iskrena osećanja i tugu. Iako znam da ću zažaliti zbog ovoga, ipak sam odlučila da mu pomognem. Mislim posle svega on je taj koji mi je izašao u susret i sređiva mi svaki nastup. I poštuje to što ne želim da spavam sa ljudima iz kluba. A do sad je mogao bar milion puta da me natera.
