Pokušaj da zaboraviš 🔚

Epilog

- Olivere zaista preteruješ - viknem na njega kada smo ušli u njegovu kancelariju.

- Ne preterujem svi oni moraju znati da si moja, isto tako treba da im bude jasno da neću tolerisati nikakve požudne poglede ka tebi - ozbiljno me je pogledao.

Večeras je otvaranje njegovog drugog kluba i malopre je okupio sve radnike da ih obavesti ko sam ja. Upotrebio je reč moja čak tri puta.

- Nije bilo nikakvih požudnih pogleda. I osim toga odlično znaš da sam luda za tobom, ne interesuju me drugi muškarci - pokušavam da ga urazumim po ne znam ni sama koji put. Previše je posesivan.

- Ali oni to ne znaju.

- Ja ne pretim ženama koje su u tvojoj blizini, verujem ti - dodala sam tiho.

- I ja tebi verujem, ne postoji osoba na ovom svetu kojoj verujem više, ali ne mogu uvek da se kontolišem, ljubomoran sam i biću takav verovatno zauvek. Težak sam znam, ali ti si jedina bitna osoba u mom životu, niko drugi me ne interesuje. Volim tebe, želim tebe, i ubiću zbog tebe bez razmišljanja. Ne vidim šta tu nije jasno?

- Šta ću da radim sa tobom? - otkopčala sam svoju haljinu i elegantno je skinula sa sebe. Znam da je moj, i znam po njegovom pogledu da ću ja uskoro biti ispod njega. Sa osmehom na licu i bez trunke nepoverenja zakoračala sam ka njemu.

To je to od mene, nadam se da sam vam ulepšala nedelju, odmaram par dana pa se bacam na Greh, jer je većina vas glasala za tu knjigu.