Decembrija

Specijalno mesto

To nedeljno jutro je bilo sunčano ali i prilično prohladno. Duvao je lagan i hladan severac. Magla koja se zadržavala po udubinama se već podigla, ali je ostavila onaj osećaj vlažnosti koji nastaje kad se hladna i vlažna noć pretvara u topao i sunčan dan.

Đorđe je lepo obučen pozvonio na Decembrijina vrata.

-Evo me dolazim, sačekaj malo, - čulo se iznutra.

Okrenuo se od vrata pa je posmatrao dvorište i zelenilo koje je tu bilo posađeno. Površina oko kuće nije bila mnogo velika, kao što je bila oko njegove, ali je ova bila lepo uređena. Cvetne leje su bile uz pristupnu stazu sa ulice, a nastavljale su se i oko kuće duž trotoara. Na kratko pošišanoj travi bilo je raznog grmlja i poneko zimzeleno manje drvo. Nekoliko šimširova i jedna veća smreka. Pokušavao je da zamisli kako su se Isidora i Decembrija, kad su bile male, na toj travi igrale. Isidoru nauka nije zanimala pa se odmah nakon srednje škole zaposlila.

Setio se da Decembriju još nije pitao šta bi volela da bude kad završi školovanje. Čak je nije pitao šta će studirati. Njeno interesovanje za matematiku je bilo očigledno, ali je nekako nastalo iznenada, pa je zaključio da to neće biti njen put, ali ko to može sa sigurnošću znati? Deca kao mala, maštaju da postanu vatrogasci ili policajci, pa kako odrastaju tako i te želje nestaju. Kako Decembrija zamišlja svoju profesionalnu budućnost? Nije mu delovala kao budući profesor, a još manje kao lekar ili apotekar. Takođe ni kao neki ekonomista. Možda je i ona napustila svoja devojačka maštanja a sada ni sama ne zna šta bi želela da bude?

A gde je on u odnosu na nju? To što ju je pripremao za takmičenje omogućavalo mu jedan prilično opušteniji odnos. Nije bio opterećen mišljenjima njenih roditelja jer su je oni u tome podržavali. Svaki put kad bi im rekla da ide kod njega oni bi samo klimali glavama kao da je to nešto najnormalnije na svetu. Nije bio siguran da li im prolazi kroz glavu da bi oni u njegovoj kući mogli i neke druge stvari da rade. Ko zna, možda o tome ne žele da razmišljaju, a možda protiv toga nemaju ništa. Možda im je to manje zlo nego da Decembrija bude na kojekakvim mestima koje oni ne mogu da kontrolišu bar u mislima. Njihova Decembrija je kod Đorđa, nije sporno da se pripremaju jer su rezultati bili uočljivi.

To se znalo i po tome što im je stalno, iako je nisu pitali, podnosila izveštaj šta su radili, dokle su stigli, kakve probleme imaju u savlađivanju gradiva. Pa ipak vremenom su se kroz te informacije počeli provlačiti i neki naizgled potpuno bezazleni detalji koji nisu baš imali veze sa matematikom i pripremom. Nije im promaklo sa kakvim zadovoljstvom im je prenela Đorđevo pričanje priča o starim matematičarima. 

Tada bi ona dok je on sedeo na kauču legla pored i stavljala svoje bose noge u njegovo krilo. Otac i majka bi se pogledavali podižući obrve ali ne bi vidljivo reagovali. A kad bi se Decembrija pripremala da ode kod njega kući, obavezno bi se okupala, na sebe ne bi stavljala bilo kakvu šminku, a oblačila se potpuno opušteno kao kad je sama u svojoj kući. 

Uzela bi svoju torbu koja je bila puna kao da ide na kampovanje na mesec dana i samo rekla: - idem kod Đorđa. - Na licu bi imala ozaren izgled kao da ide na proslavu mature, a bila je obučena kao da je spremna za veliko spremanje kuće. Nekad se znalo kad će se vratiti. Obično je to bilo posle sat ili sat i po vremena, ali se vreme povratka počelo sve više produžavati.