Emily

Part 8

Budi me jako kucanje na vratima.
Shvatam da sam zaspala u suzama. Ustajem i brzo se odaljavam od vrata.

"Stigla vam je hrana. Mogu li da uđem?" Pita taman muški glas.

"Ako baš moraš." Rekla bih ne, ali sam stvarno, stvarno gladna. Vrata otvara visok čovek crne kose odeven u crno. Oči su mu ledeno sive. Povukla sam se još koji korak nazad.

"Gde želite da vam spustim vaš doručak?" Pita držeći poslužaonik u rukama.

"Kao da je bitno." Prekrštam ruke i okrećem glavu ka ogromnom i prečistom prozoru preko kojeg se nalazi zlatna zavesa podeljena u dva dela i zavezana tako da svetlost može da uđe u sobu.

"Izvinite, kako da vas zovem?" Pitam tiho, jer nemam snage da povisim ton.

"Marko. Možete me zvati Marko.Treba li vam još nešto?Gospodar je rekao da vam donesemo sve sto vam treba. Kasnije će se on pobrinuti za vas." Da se pobrine za mene? Uglavi mi je prizor Kristijana koji drži pištolj i zlobno se smeje.

"Samo par odgovora." Nadam se, ali nada opada.

"Žao mi je. Rekao sam vam i suviše." Upućuje mi blagi osmeh. "Bar nisi besna kučka koja vrišti i lomi stvari okolo." Dodaje.

"Da li bi trebalo da budem?"

Sleže ramenima. "Vidimo se, gospođice. Zapamtite, ne protivite mu se." Klimam glavom i on izlazi. Trčim ka malom belom stočiću gde je Marko spustio poslužaonik.
Bela činijica puna žitarica i banane i pored čaša jogurta. Takođe i čaša vode u kojoj se nalazi led.

Nastavljam razgledanje. Krevet je ogroman. Ono kao stvarno ogroman. Mislim da petoro njih može da stane. Ispunjen je belim i zlatnim detaljima, kao što su pokrivači i jastučnice. Sa obe strane kreveta, nalaze se noćni stočići, na jednom se nalazi lampa a na drugom par knjiga, bokal vode i čaša. Preko puta kreveta, nalazi se velika bela komoda sa fiokma i na njoj veliki plazma TV. Sa leve nalazi se ogroman američki ormar u ogledalima. A sa desne strane nalazi se sto sa ogledalom i malim belim fiokama. Prišla sam im i videla da se u njima nalazi nova šminka. Ormar je pun ženske garderobe i jedna strana je bila ispunjena raznim cipelama. Je l' sanjam? A u drugoj polovini sobe nalazi se mali stočić i oko njega bela kožna garnitura. Tu se nalaze i neka vrata. Otključana, nadam se. Potrčala sam ka njima i otvaram ih. To je samo kupatilo.I to kakvo kupatilo!! Ogromno je. Sve je tako belo. A iznad lavaboa se nalaze police na kojoj se nalaze kupke, mleko za telo, kreme, pasta i cetkica za zube... i to sve poredjamo u zlatne posude.

"Gde je moja omiljena devojčica?" Čuje se otvaranje sobnih vrata. Drhtim kada čujem Kristijanov glas.

"Dođi, dođi. To sam samo ja. Tvoj Kristijan." Osećam mu u glasu zadovoljstvo koje mu ova mala igrica pruža.

"Odlazi!" Vičem. "I nisi moj!" Dodajem.

"Oh, ne budi smešna. Rekao sam ti, pre ili kasnije ću biti. Bolje se predaj što pre."

"Ne!!" koračam unazad dok on ulazi u kupatilo i kreće ka meni.

Spotičem se i udaram glavom u ivicu kade. Podižem ruku na mesto gde sam udarila i osećam toplu krv.
Prilazi mi i seda do mene.

"Nemoj reći da sam ja kriv. Sama si pala."Kaže. Za divno čudo, ne smeje se.

"Vrti mi se u glavi."Kažem jedva svesna. Osećam da ću svakog trenutka da izgubim svest.

Osećam tople ruke oko sebe. Uzima me u naručje. Nemam snage da se opirem. Nakon par trenutaka osećam sam mekanu površinu ispod sebe. To je verovatno krevet. Ne mogu da otvorim oči.

"Hej, ostani budna." Osećam njegove ruke dok mi sklanja kosu sa lica.

"N-ne mog..." A onda nastaje mrak.

Budim se zbog bolova u glavi. U pozadini se čuje tiha nepoznata muzika.

"Bu!" Okrećem se i vidim Kristijana kako leži pored mene.Skačem i ustajem iz kreveta. Hvata me za ruku i povlači nazad.

"A sa Mihajlom si mogla da ležiš?" Reži. Šta ako me udari?

"Bezi!" Vičem i trudim se da se izvučem iz njegovih ruku.

"Tiho! Probudićes ceo grad." Mršti se i steže me jače. Toliko da boli.

"Izađi iz moje sobe!"

"Ugh, tvoje sobe? Nisam očekivao da ćeš tako brzo da je prihvatiš. Nije tvoja soba. Naša je." Namiguje.

"Vrati me kući, molim te." Osećam suze kako mi se slivaju niz lice dok ga molim.

"Neću, dok ne pristaneš da budeš moja." Kaže. U očima mu vidim da živi od ovih bolesnih igrica i da je to jedino što ga interesuje.

"Nikad neću da budem tvoja!" Protivim se.

"Onda nikad nećeš ići kući."Sleže ramenima i zlobno se smeje. "Spavaj, kasno je." Dodaje.

"Ne želim da spavam pored tebe!" Mrštim se.

"O da, želiš." Kaže.

Koliko god to mrzela, to je istina. Previše me privlači. Ali, ne znam šta je sa mnom i Mihajlom? Ono što se desilo je bilo pogrešno, Nisam trebala da pijem, nisam trebala ni da ga poljubim. Moram da prestanem da razmišljam i moram da se posvetim planu da pobegnem odavde! Pokrivam se i okrećem da drugu stranu.

"Predomislila si se,m?" Pita hladno.

" Samo zato što mi se spava. I molim te, bez dodira." Podsećam ga.

"Ma hajde, samo malo?" Mazi me po ruci.

"Rekla sam ne!" Guram ga.

"Dobro dobro, kako ti kažeš." Ponovo ga čujem kako se smeje. Umorna sam. I stvarno želim da spavam. Shvatam koliko je odvratan i ne mogu da verujem kako može ovako neko da mi bude privlačan. 'Ovo nije film.' Podseća me svest. Stvarno sam kidnapovana i stvarno moram da smislim kako ću da se izvučem odavde. Kako ću da preživim? Ja sam samo još jedna devojka u nizu koja leži u ovoj luksuznoj sobi. Plašim se, stvarno se plašim.

Budim se, ali ovaj put sa nečijim rukama oko sebe.

"Kristijane!" Vičem i guram ga od sebe.

"Hm, dobro jutro i tebi."Smeši se. O Bože, još je lepši ujutru. Guram ga jače. U tom času ulazi Marko sa doručkom. Ni ne gleda nas, samo ostavlja doručak na stočić. Posmatram ga i nije mi jasno kako je uspeo sve tako brzo da uradi.

"Pogodi šta imam u planu za danas? " OPET se smeje na onaj njogov način i namiguje. Nervira me. Strašno me nervira njegov osmeh. Na trenutak mi se vraća slika Kristijana sa pištoljem i hvata me panika.

"Ne. Ne molim te!" Kažem ali on kao da ne čuje, kreće ka meni i onda...Nežno me hvata za ramena i prilazi bliže. Osećam njegov dah na usnama. Ne mogu da se pomerim. Zatvaram oči, i puštam suzu. Znam da će kad-tad da me poljubi. Tiho se smeje.

"A ne, ti ćeš da budeš ta koja će mene prva da poljubi." Kaže i sklanja ruke da mojih ramena. Namiguje, ustaje i izlazi iz sobe.

Padam na pod i same mi suze kreću. Ne znam šta da radim. Kroz prozor ne mogu da izađem, previše je visoko. Kao da se nalazim na zadnjem spratu nekog ogromnog hotela. Brišem suze, ne smem da plačem. Ne znam šta je gore, to šro sam kidnapovana ili to što me privlači čovek koji me je kidnapovao. U glavi mi je rat različitih emocija.

Gladna sam. Prilazim stočiću i gledam činiju žitarica, par kutijica putera i džema i nekoliko parčića hleba.