THE DEVIL'S REVENGE // Book Two

Chapter Fifteen; One less problem

Lea Jakšić

"I?"-Sjednem u Filipov auto nakon razgovora za posao.

"Dobila sam posao."-Kažem a on se nasmiješi, pa mi da pet.

"Jesam ti reko da hoćeš? Idemo u kafanu!"-Pokrene on auto, pa izađe na glavnu cestu i ubrza. Filip mi je velika podrška od jučer navečer.

"Od sutra počinjem."-Otvorim prozor, pa izvadim mobitel iz džepa i javim Stefanu i Ariani dobre vijesti.

"Jebeno!"-Filip je uzbuđeniji od mene, lijepi od njega. Nakon par minuta, Filip se sparkira ispred Djoletovog kafića.

Izađemo van iz auta, pa uđemo u kafić, a Djole nas zbunjeno pogleda.

"Deco, jel opet moram da se nerviram oko nas?"-Izljubi mene Djole, nije me vidio od odlaska u Njemačku.

"Ne moraš Djole, drugovi smo."-Kaže Filip, a Djole odmahne glavom.

"Vi drugovi? Ajde za stol, ne mogu da slušam gluposti rano ujutro."-Djole se počne smijati, a mi sjednemo za stol. Filip naruči stock, a ja još jednu kavu. Sve po starom.

"Aj vidi ovo, ja ne mogu više."-Filip mi preda mobitel u ruke i ja počnem čitati poruke od Kali.

Kali

Ne javljaš se opet..
Pa reci iskreno bre, gotovo je i tačka...
Ponio si se kao budala, eto.
Gde si? Filipe?

"A ne znam Filip šta da ti kažem. Ako ne želiš više ništa s njom, reci joj. Ako želiš, iskupi se."-Stavim njegov mobitel na stol, a on uzdahne.

"Ma neću, bre. Maltretira me jebote, mora da zna svaki moj korak."-Filip protrlja lice rukama.

"Aha, zaboravila sam da se ti ne javljaš kroz dan."-Ni meni se Fićo nije baš javljao, ali ja ssm to prihvatila. Ne sjećam se da smo imali problema oko toga.

"Pa ne mogu da se javljam kad radim, kad sam gotov nazovem je. Znaš da ja ne volim da pišem poruke."-I to je istina, poruke mu nisu jača strana.

"Filip, sjedni sam sa sobom i razmisli šta ćeš s njom."-Slegnem ramenima, ja curu ne poznajem tako da mu ne mogu puno pomoći.

"Ona glumi hladnoću, ne mogu to. Hoće da se ja trudim oko nje par meseci, pa možda da nešto bude."-Kaže on i ja kimnem.

"Napravi kako misliš da je najbolje za tebe."-Promrmljam, pa zapalim cigaretu.

"Znaš kakav sam, Lea. Ne mogu ja s njom."-Uzdahne, da znam kakav si i prije bi rekla da ona nebi mogla s tobom.

"Onda nemooj..."-Počnem se smijati, maltretira me budala.

"Sad ću da joj napišem da nećemo više da se viđamo."-Odluči on, pa počne pisati poruku.

"Ajde."-Smijem se ja i dalje, kao malo dijete je. Opušteniji nego prije, a i više se smije. To mi je drago.

"Eto, rešeno."-Stavi mobitel na stol, pa otpije gutljaj stocka.

"Promjenio si se."-Kažem mu, stvarno je. I to na bolje.

"I ti."-Nasmješi se on, pa ja nebi rekla da jesam. Ne znam.

"Kako to misliš?"-Pitam ga, ja ne vidim promjenu na sebi.

"Više se smiješ kada te nitko ne sputava, kao Tomo. Otvorenija si."-Ma da? Pa to je dobra stvar, jelda?

"Ajde dobro."-Nasmješim se, ako sam bolja nego prije, to je super.

"Brate, pa gde si?"-Nepoznati muškarac priđe stolu.

"E Toni, šta ćeš ti ovde?"-Vidim da je Filip odmah postao nervozan.

"Došao na kafu, kako ste ti i Kali?"-Isuse, da joj to nije tata?

"Neću da te lažem tebra, nismo baš u dobrim odnosima "-Filip uzdahne, ali on je uvijek takav. Iskren.

"Žao mi je to čuti, hoćete da rešite ili?"

"Ne znam tebra, iskreno. Svađamo se, različiti smo totalno. A mislim znaš me. "-Filip slegne ramenima, pa popije stock.

"Kapiram tebra, ne brini. Znam da je teška. A ništa, nadam se da ćete da rešite, ako ne jebiga."-Jako normalan i pristojan čovjek, netko drugi na njegovom mjestu bi već popizdio. Mislim, kčer mu je u pitanju.

"Nećeš da me upoznaš?"-Toni pogleda u mene, pa u Filipa.

"Izvini tebra, Toni ovo je Lea."-Ustanem se, pa se rukujem s Tonijem.

"A ti si Lea? Prelepa si, evo stvarno."-Toni kaže, a ja se nasmešim. Očito je čuo za mene.

"Hvala, hvala."-Nasmiješim se, a on nas pozdravi, pa ode za svoj stol.

"Jao, dobro je."-Filip promrmlja, a ja se počnem smijati.

Kakvi problemi.