Igra sudbine

•57. deo•

Pokupivši dokumenta koja je Anabela još juče trebala da potpiše napustio sam kancelariju. Larin smešak dočekao me u hodniku gde sam je, uverivši se da nikoga nema,strasno poljubio i nastavio svojim putem ka Anabelinoj kancelariji,jednostavno joj nisam odoleo,preslatka je. Otvorivši vrata zatekao sam Anabelino  nasmejano lice,osmeh joj se vukao do ušiju dok je vrtela olovku po rukama. Taj osmeh vidjao sam samo kada  je bila samnom...onda kada je bila zaljubljena. Crtala je skice,ali njen smeh mi je govorio da joj misli trenutno nisu na skicama... Delovalo je kao da je odlutala u nekom svom svetu. Desilo se nešto sa njima sada...ubedjen sam u to. Saznaću  šta je to,pre ili kasnije,neće moći dugo da se krije...ovo je ipak furma u kojoj se sve o svakome zna... Svoj ushićeni pogled prebacila je na mene u trenutku kada sam bacio hrpu dokumenata na njen sto. Tada je onaj smešak nestao, a njene obrve napravile su dve linije ispod kojih,njene oči sevaju od varnica besa.
-"Ne gledaj me tim ubilačkim pogledom, čekam već nekoliko minuta da se vratiš na ovu planetu."
-"Lepo si mogao da me pozoveš a ne da me isprepadaš tako..."-izgovorila je krajnje ljutito i uzela dokumenta koja su se razletela po stolu. Njena promena raspoloženja govorila je više nego što se moglo videti na njenom licu... Ako su moje pretpostavke tačne, njenom ocu se one neće nimalo svideti, mogu da zaključim da se vidja sa Nikolasom....samo moram to i da potvrdim na neki način. Potpisavši dokumentaciju velikom brzinom,bacila je olovlu na sto i bacila mi u ruke silne papure koje sam trebao da vratim  svima kojima su naši potpisi trebali. Okrenuo sam se ka vratima sve dok me njen ljutiti glas nije zaustavio.
-"Čovek bi se barem izvinio što tako prepada kolege ne poslu... Nego,nije bitno,reci nekome da mi donese kafu, bar  se tako iskupi za ovaj dogadjaj."-pogledom sam pratio njene korake i zagledao nešto što nikada ranije nije imala. Plavetnilo na vratu još jednon je potvrdilo da ona ima nekoga, a taj neko je milion posto Nikolas.
Klimnuo sam glavom i napustio njenu tmurnu kancelariju. Ne tmurnu u smislu vremena vec tmurnu po bojama. Tamne boje obasipale su njenu kancelariju,kao da njena duša pušta boju na sve okolne stvari. Oduvek je bila takva... u početky hladna i odbojna a onda,vremenom popušta samo što to crbilo nikada ne izbledi. Svestan sam toga da ona meni nikada ne bi uradila nešto slično i da je obećala da nikome neće reći ali... prinudjen sam da saznam stvari koje me ne interesuju. Informacije koje moram da dam njenom ocu mogu da me kostaju njenog poverenja,prijateljstva i uopšte celog našeg odnosa posle raskida... Ali,prinudjen sam na te stvari,prinudjen od strane mog i njenog oca koji željno pokušavaju da saznaju kakve stvari joj šapuće djavo na njenom ramenu i koji uporno traže objašnjenja za sve njene postupke. Pred njom trenutno glumim nešto što nisam, nešto zbog čega ću izgubiti prijatelja koji povrh svega čuva sve moje tajne...