Nadprirodni Život | Završena✔ |

50. Chapter-Sudbonosni susret.

To nije bio Din. Ali zaista. To je bio jedan od Klana Senki.
"O ne." Pomislila sam 'gotovi smo'.
"Bar više nemoram da se pretvaram."
Zaledili smo se.
"Zdravo."
"T...ti..." Jedva sam nalazila reči.
Od straha koji sam osećala nisma mogla da govorim.
"Ali... Din. Gde je on! Šta si mu uradio!" Tada sam se setila Dina. A onda je došao i strah od toga šta se njemu desilo.
Ustala sam i počela još više da vičem, jer sam se zaista uplašila.
Ko zna od kada se on pretvara da je Din. I kako nisam to primetila, kako nijedan od nas nije.
I sinoć... ono njegovo čudno ponašanje... tek sad shvatam. Zašto tek sad.
I sinulo mi je. "Treba mi još vremena." To je rekao kad je odlazio iz sobe, a ja nisam obraćala pažnju na to, mislila sam da je to rekao samo onako i sada smo u nevolji jer sam ja to olako shvatila.
"Odgovori!"
"Dina više nema."
Nema, nema ga, i ja sam kriva.
"Lažeš. Lažeš!"
"A zašto bih." Upravu je zašto bi lagao. Nije kao da neželi da nas sve poubije.
Nisma bila sigurna, ali me je Rebeka napravila sigurnom.
"Nisi ga ubio. Nemožeš. Treba ti živ da bi sakupljao informacije."
Bilo mi je drago što to čujem.
"Ćutiš, znači pogodila sam. I znači, ostaje samo pitanje
Gde je Din?"
Divila sam se njenoj smirenosti u ovakvoj situaciji. I hrabrosti, koja se čula u njebom glasu.
Pitam se kako može tako?
"Hajde odgovori već jednom."
Zašto neprestano ćuti.
Čekaj jel on to pomera usta. Skoro da je neprimetno, ali videlo se.
"Rebeka on izgovara čini!"
"Molim?!"
Sve nas je oborio. Ali je baš zabolelo.
Kao da te neko isprebijao.
"Š...šta ovo bi?"
Tada sam se onesvestila i nisam znala nastavak.
Sledeće čega se sećam...
Budum se, idalje sa bolovima.
Bila sam na podu, htela da ustanem, ali sam bila preslaba. Mada sam shvatila da nebih daleko otišla, jer sam imala okove na nogama.
"Šta je sad pa ovo?"
Pošto nisam mogla da uradim ništa drugo, sem da sedim i gledam, pažljivo sam pregledala sobu u kojoj sam se nalazila.
Izgleda kao pećina.
"Gde sam ovo ja?"
Na drugom kraju sobe sam opazila još nekog.
"Hej? Zdravo? Alo da li me čuješ?
Ništa od toga."
"K...ko si ti?" Počeo je da se budi.
"Znam taj glas. Din? To si ti! Hvala Bogu šyo si živ!"
"Da, a ti si?"
"Pa pogledaj me tikvane."
"Heh... Klara. To si ti."
"Da ja sam Di."
"Ali šta radiš ovde? Kako si uopšte dospela ovde?"
"To i ja pokušavam da shvatim?"
"Pa da li se sećaš nečega?"
"Sećam se da smo bili u učionici, i da si ti... mislim lažni ti, ubio jednu devojku."
"Znam. Ubio sam...devojku."
"Ne ti Din. Onaj prevarant ju je ubio.
Nemoj da se osećaš loše zbog toga, ni slučajno."
"Da, naravno,samo... "
"Samo... šta?"
"Ja... video sam to Klara. Video sam kako joj čupa srce. Osetio sam njegovo zadovoljstvo kad je to uradio.
Zato osećam kao da sam ja to uradio."
"O Di... ali nisi to uradio. Nikad nebi, i mi svi to dobro znamo.
Zatk nemoj, zapravo nesmeš sebe da kriviš za to što se desilo. Uredu."
"Ja... pokušaću."
"Uredu..."
"Nastavi."
"A da. Gde sam ono stala...da, kod devojke.
Uglavnom to se desilo, i onda sam te ja...  mislim njega sam..."
"Zapalila."
"I to si video."
"Jesam, sad se sećam da jesam."
"Ja... nebih samo... bila sam besna, i..."
"Klara nemoraš da mi se pravdaš, svako bi to uradio.
A i vidiš, da nisi to uradila nebi saznali da to nisam ja."
"Kad tako postaviš stvari... upravu si."
"Naravno da sam upravu. Nego.... dalje."
"Dalje, pa... ništa upotrebio je čin i oborio nas na pod, ali je baš zabolelo. Tada sam se onesvestila i sledeće je ovo."
"Pa sigurno su i tebe oteli."
"O ne! Šta ako se neko od njih pretvori u mene!" Tada sam ustala,pošla prema vratima zaboravivši na okove.
"Ma... mrš."
"Gde si pošla."
Uzdahnula sam. "Alo! Ima li koga. Hejjj!"
"Šta to radiš Klara?"
"Neznam za tebe ali je nebih da se zadržavam ovde."
Tada sam se dosetila da sam i veštica, i da mogu da koristim magiju.
"Da probam..."
"Ne trudi se."
"Kako to misliš?"
"Prostorija je začarana."
"Ma daj! Zar nemože nešto u našu korist!"  Iznervirala sam se, i opet bacila čini, za koje je Din rekao da neće delovati, ali... jesu delovale.
Bacila sam čin na vrata, želeći da ih otključam, i otključala sam ih.
"Ali rekao si..."
"I mislio sam. Neznam zašto deluju."
"Nebitno hajdemo."
Pala sam, zbog okova.
"Uh... mrzim ovo."
Skinula sma i okove sa naših nogu, i krenuli smo.
"Ali Klara, misliš da je ovo pametno."
"Zašto da ne?"
"Pa neznam, bilo je isuviše lako."
Zastala sam i razmislila o tome.
"Upravu si. Jeste bilo. Ali, šta drugo da radimo."
"Da čekamo."
"Da😃...ne😑."
"Zašto i pitam."
"🙂😊
Stani."
"Šta je bilo?"
"Čuješ?"
"Da, ali neprepoznajem glas."
"Stani, meni je poznat." Pažljivo sam slušala glas. To nije bio jedan iz Klana senki, bila je žena. I onda sam prepoznala glas.
"Št... nemoguće."
"Šta?"
"To je...ali..."
"Ispljuni već jednom Klara. Reci, ko je to?"
"To je... Ženeviv."
"Stara veštica. Ali šta ona radi ovde?"
"Hajde da saznamo."
Bili su udrugoj sobi. Stali smo do vrata i slušali.
"Slušaćete!, svaku moju reč. Vi ste mojih ruku delo, zar ste zaboravili?"
O čemu ona priča. Neshvatam, kako njenih ruku delo. Da li je ovo samo gluma, ili...
"Šta ova priča?"
"Neznam Din, i meni je čudno."
Nastavili smo da slušamo nadajući se da ćemo shvatiti o čemu se ovde radi.
"... Da li su još tamo?"
"Da."
"Da li ste začarali prostorije kao što sam rekla?"
"Jesmo."
"Odlično."
Šta?, ona to govori o prostoriji u kojoj smo bili Din i ja, ali govori u množini, znači ima još nrkog obdr. Alk zašto bi Ženeviv to htela. Da nije možda... ne, nemoguće, pa ona nas je trenirala za borbu protiv njih.
I nemoguće da neko tako moćan zaboravi da začara prostoriju.
Počela sam da se pitam, ko je zapravo zlikovac u ovoj celoj priči.
"Idite opet da ih proverite."
"O, ovo nevalja. Idemo Din."
"Kuda."
"...Tamo."
Na završetku hodnika se nalazila još jedna soba, i pošto nismo baš imali izbora ušli smo tu.
"Uh... za dlaku."
"Slažem se."
"Nego šta je ovde."
Nije bilo svetla, pa nismo ništa mogli da vidimo.
"Šta sad?"
"Stani." Izvadila sam šibice iz džepa, i upalila sam jednu.
"Zaiata?"
"Pa neko mora da bude na sve spreman." Prevrnuo je očima.
Ali kad smo pogledali sobu...
"Ma daj, a ja se ponadala da će pomoć da nam stigne."
"Da i ja, ali ništa od toga."
Ostali su bili ovde. Rebeka, Dilan, Stefan, Valeria i Emili.
Bili su u nesvesti, pa smo pokušali da ih probudimo.
"Hajde Rebeka, budi se. Stefane. Valerija." Niko.
"Pa ovo ne ide."
"Vidim. Imaš neku ideju?"
"Ne. Ti?"
"Ne."
"Sjajno."
Vrata su se odjednom otvorila.
"Kako ste se vi oslobodili?!"
"Pa Ženeviv, zar neznaš da se na prijatelje ne viče."
"Din je upravu, znaš?" Nismo znali šta da radimo, pa smo se nadali da je sve ovo, zaiata gluma, i da je Ženeviv na našoj strani.
Na ovo što smo rekli se samo nasmejali, ali onako zlokobno.
"Vi još niste shvatili? Pa gluplji ste nego što sam mislila."
"Pardon?" Šta misli pod tim.
"Zar još niste shvatili da ja nisam Ženeviv."
"Molim?!" Pomislili smo 'šta je sad ovo, i šta će da bude'.
"Ona je... Samanta." To je rekla Rebeka, jedva pri svesti.
"T... ti si..."
"Ja sam Klara."
Tada sam shvatila zašto je rekla "vi ste mojih ruku delo".
Onda sam osetila jak udarac od pozadi, a sledeće... mrak.