Nešto tvoje

Cela priča

Prolog

Vojin Petrović

- Ko me traži? – pogledam iznenađeno u telefon koji držim u ruci.

- Maša Ristić. Sećaš se Maše? Tvoja devojka iz mlađih dana. Mala, slatka, kulturna i fina Maša – odgovara mi majka očarano.

- Znam ko je Maša majko samo sam iznenađen – izdahnem.

Maša Ristić, sećam se Maše odlično. Neke žene jednostavno ne zaboravljaš a ona je jedna od tih žena.

- Da li znaš da ta cura ima svoju izdavačku kuću? Ona devojka koja je stalno vukla knjige sa sobom je ostvarila svoj san! – kaže mi majka oduševljeno. Po njoj pametni ljudi su oni koji stalno čitaju nešto.

- Ona je pametna devojka.

- I izgleda prelepo – napominje moja majka.

- Majko, zašto me je tražila?

- Ne znam, rekla je da želi lično da razgovara sa tobom, dala sam joj tvoj broj telefona, tvoju adresu i adresu tvoje firme.

- Naravno da si joj dala – moja majka deli moj broj kao da sam taksi služba a još ako je devojka odgovarajuća za njenog sina ma i ručak joj spremi.

- Slušaj me, budi fin, ona je prava prilika – napominje važno.

Namrštim se jer imam trideset i sedam godina, po mojoj majci ja sam star. Gde mi je žena? Deca? Porodica?

Pogledam u sat, poranio sam, imam sastanak tek za pola sata. Uđem na stovarište i parkiram auto.

- Moram da idem majko, imam sastanak.

- Javi mi ako te Maša nazove.

- Hoću – slažem je.

- Čujemo se.

- Čujemo se.

Zaključam auto i pređem pogledom da vidim ko je gde. Pre deset godina otvorio sam građevinsku firmu, bavim se preprodajom građevinskog materijala na veliko i malo. Nekad mala firma sa tri radnika danas zapošljava njih pedeset, nekad tip koji je ručno istovarao i utovarao džakove od po pedeset kilograma danas nosi odelo i ide na sastanke. Da, život mi se dosta promenio ali odelo ne čini čoveka, to sam naučio na teži način.

Telefon mi zavibrira u ruci i okrenem ga.

Milica! Poslala mi je poruku.

Milica je moja kao devojka. Devojka je možda snažna reč, ona je neko sa kim povremeno provodim vreme, neko sa kim ne vidim budućnost.

Ignorišem poruku i uđem u firmu.

- Direktore – Igor mi se kezi dok prolazi pored mene.

- Šta je? – on je prvi radnik kog sam zaposlio, danas je moja desna ruka.

- Ideš u kancelariju?

- Da.

- Pustio sam nekog – kezi se blesavo.

- Koga? – niko ne ulazi u moju kancelariju tek tako.

- Nema smisla da ovi naši bulje u nju, ipak sam ja džentlmen. Usput, zar nemaš devojku? – nakezio se i prošao pored mene.

O čemu on to priča? Namrštim se i krenem ka kancelariji. I gde je Slađana? Zar mi ona nije sekretarica?

Otvorim vrata i ugledam brinetu, bila mi je okrenuta leđima i dirala je prstom Njutnovo klatno.