Glasovi (ZAVRŠENA)

I. Dolazak

Na dan petak 13. ja (Mia) i Niki putovale smo 2 sata da bi smo došle u šumu u kojoj se nalazi kamp. U kampu su svi teenageri imali svoju kolibu. U kolibama nas je živjelo 3. Ja i Niki smo završile skupa u kolibi i bile smo presretne, a s nama je bila još jedna cura Elizabeth. Niki i ja smo spavale pokraj prozora, a Elizabeth u tamnijem dijelu sobe, mislim da joj se sviđalo što je bila tamo. Kada smo se raspakirale, upitala sam Elizabeth par pitanja, no bila je vrlo sramežljiva pa nije niti na jedno odgovorila. Dobro, razumijem ju, Niki i ja znamo se godinama, a ona nas je tek upoznala, dat ću joj vremena da se uklopi u društvo.
Prošlo je par dana, no Elizabeth nije progovorila ni riječi s nama, pa sam joj prišla.
Mia (ja): Hej, zar te još uvijek strah razgovarati s nama? Nemora te biti strah mi smo normalni ljudi kao i svi ostali!
Elizabeth: Nije me strah...
Govorila je kao da joj se neda živjeti.
Mia: Želiš li ti biti u ovom kampu?
Elizabeth: Da. Ovo je moj najdraži kamp. Tu sam svako ljeto...
Nije zvučala baš uzbuđeno dok je to govorila. Samo sam kimnula glavom i otišla kod Niki.
Mia: Niki, ova cura je...čudna...
Niki: Kako, kako to misliš čudna?
Mia: Pa, nije baš da joj se da živjeti...
Niki: Hjao Mia, odmah navaljuješ na nju, nemoj ju procjenjivati po tome! Prvi put si razgovarala s njom!
Možda je Niki upravu? Čekati ću još, pa ćemo vidjeti.
*10.35 navečer*
I eto vrijeme za spavanje. Obukle smo pidžame i svaka je legla u svoj krevet. Elizabeth: Cure...
Ostala sam u čudu da se ona nama prva obratila.
Mia: Da?
Elizabeth: Meni se baš ne spava. Možemo li pričati?
Totalno se promjenila od jutros, sva je živahna, vesela...hmm to je čudno..
Niki: Naravno. O čemu bi pričala?
Elizabeth: Možemo pričati strašne priče?
Mia: Da, naravno! Svi vole strašne priče.
Elizabeth: Super! Evo ja ću prva. Ovo je kao tradicijska horor priča ovog kampa.
Niki i ja smo čekale da krene pričati.
Elizabeth: Jednom davno na ovom mjestu na kojem se sada nalazi kamp, nalazilo se groblje. Pričalo se da ako bi završio u kolibi koja je ravno iznad tog groba u kojem se nalazila stara žena pod imenom Meri. Ona bi opsjedala tu kolibu i svake večeri točno u ponoć bi se čula plač djevojčica ali samo u toj kolibi.
Niki i Mia su se tresle od straha.
Mia: A što ako smo mi u toj kolibi???
Elizabeth: Voljela bih da jesmo. Zanima me dali je to istina. Sada laku noć cure.
Niki je zaspala, nju nije očito bilo toliko strah koliko i Miu. Mia je čekala ponoć. Kada je na satu odkucala ponoć, bila je mir i tišina, pa se Mia smirila i zaspala.
Drugo jutro Elizabeth je opet bila tiha i šutljiva, a Miu je to jako zabrinjavalo.
Xxx: Hejj, moje ime je Gabriela, ti si ovdje prvi put? Čula sam da si u kolibi sa Elizabeth i Niki. Niki je stvarno cool cura.
Mia: Hej, ja sam Mia, i da prvi put sam ovdje, i da Niki je stvarno cool...a kakva je Elizabeth?
Gabriela: A ona...umm...ona je malo čudna, mislim svi se.... *voditeljica zove svih na okup* Oprosti, nastaviti ćemo poslje! Bok!!
Mia: Ali čekaj što drugi govore o Elizabeth?!

Evo ovo je kraj prvog djela! Nadam se da vam se sviđa!💋