Trenutak istine #3 ZAVRŠENA ✅️

Uvod - Na obali

14. avgust 2012.
Solun, Grčka

Dva momka su sedela na terasi kafića. Bilo je poprilično kasno, ali s obzirom da je jedan od njih bio sin vlasnika, nije bilo nikakvih problema. Kastelo je važio za jedan od popularnijih i prometnijih solunskih kafića, zato što ga je od Aristotelovog trga delilo dobrih sedam minuta hoda, a od Bele kule, jedne od najpoznatijih znamenitosti Soluna, svega pet. Pored toga, pored njega je prolazila avenija Nikis, a preko puta se nalazilo more i glavna pešačka zona. Nije samo odlična lokacija doprinela dobrom prometu, već i mogućnost da se uz čašu nekog dobrog kritskog vina posmatra fantastičan zalazak sunca. Momci su razgovarali o zabavi, koja se završila pre sat vremena i, naravno, o devojkama koje su se tamo našle. Toliko su bili zaneseni tom temom da nisu ni čuli, a ni videli plavokosu devojku koja je stajala ispod terase i sa zanimanjem ih slušala.

„Rekao mi je onaj tvoj drug... Grk... Kako se zvaše? Matijas? Mateja? Ne, ne... Mateo! Da, Mateo! Uh, što taj batica loše govori engleski, nego nema veze. Stvar je u tome da mi je rekao da si se zalepio za jednu našu i da nisi hteo ni da pogledaš druge", reče Kostantin. „Ja mu kažem da nema šanse, da to nije moj brat Antonio. Rek'o sam i ovako: ako moj brat ne smuva bar tri ribe na jednoj žuraji, onda mora da ima neki ozbiljan problem. I, pazi sad, on meni kaže „Hristosa mi, tako je bilo". Brate, reci mi samo da je malo više popio i da nije znao šta priča i da se zbog gluposti kunuo u Boga."

Antonio je skrenuo pogled u stranu zagledavši se u unutrašnjost kafića. Mateo je bio u pravu, ali to nije mogao da kaže. To priznanje bi sa sobom povuklo mnoštvo drugih pitanja, podsmeh i sprdanje na račun toga da je čuveni šmeker Antonio popustio i smekšao. Nije mu nikada bilo jasno u čemu je fora sa tim da se on i njegovi drugari nadmeću oko toga ko će više devojaka smuvati ili povaliti, ali je svejedno učestvovao jer mu je upravo to obećavalo siguran opstanak u tom društvu. Konstantin je bio deo njegove „druge ekipe", one koja je poticala iz Srbije i koju su činili njih dvojica, Andrija i Milan. Ta grupa nije bila toliko komplikovana, koliko ova iz Grčke, jer je u njoj važilo jedno prosto nepisano pravilo: budi faca ili ne budi među nama. Međutim, Kosta se poprilično isticao. Sa druge strane, Andrija je bio mirniji, a Milan nešto između. Iako je svako bio priča za sebe, momci su bili skladna grupa. Da je mogao, Antonio bi ostavio sve što je imao ovde i otišao u Srbiju samo zato što je oduvek verovao da bi tamo imao srećniji život. Uzdahnuo je i vratio pogled na Kostu. „Prvo, Hristos je Mateov pas. Drugo, mislim da nije tvoja stvar da vodiš računa o meni i o tome da li ću smuvati jednu, dve ili pet riba", obrusio mu je bez pardona.

Kosta ga je pogledao iskosa kao da procenjuje je li on pri zdravoj pameti. Devojka koja ih je prisluškivala je učinila korak bliže terasi da bi malo bolje čula šta govore, jer je u momentu kada je Antonio govorio prošao automobil i čula je tek delić toga. Srce joj je toliko snažno lupalo u grudima da se bojala da će se, ako se ona dvojica ućute na duže od deset sekundi, njeni otkucaji jasno čuti. Zadržavala je dah ili disala pliće, ježila s vremena na vreme kad god hladan povetarac dune u njenom pravcu, ali nije odustala od namere da odsluša taj razgovor do kraja. Iako se sutra vraćala kući, morala je da zna jednu stvar. Potrebe njenog srca su bile zahtevnije od potreba njenog razuma da do kraja ostane kulturna, pa se zbog toga odlučila na ovaj krajnje nepristojni način za dolazak do onoga što toliko željno iščekuje da čuje.

„Ma, ti mene zajebavaš! Kad smo mi prećutali nešto? Uvek sve govorimo i ono što kažemo ostane između nas četvorice. Ovog puta može da ostane i između nas dvojice, ako ti tako želiš", uzvratio je Kosta.

Antonio poraženo odmahnu glavom. „Ne znam šta želiš da čuješ."

Kosta zabavljeno stade podizati i spuštati obrve, pa reče: „Eh! Sad kao ne znaš?! Hajde, kaži, je li Mateo bio u pravu ili je samo jeo govna? Jesi li stvarno pao zbog jedne ili nisi?"