Sahar Sergejeva
Stavila sam poslednju knjigu na policu u sobi u kojoj ću provesti naredne četiri godine svog života. Mala je, ali sam je uredila da me podseća na dom. New York je bučan grad, u kojem se brzo živi. Totalna suprotnost gradu u kom sam provela detinjstvo.
Volela sam hladno vreme, podseća me na Rusiju. Majka i otac mi jako nedostaju, ali znam da su srećni zbog mog upisa na prestižan univerzitet Kolumbia. Ne volim promene, ali ako su za moje dobro onda su podnošljive.
Nikoga još nisam upoznala, ali imam osećaj da ću ovde upoznati nekoga ko će mi promeniti pogled na svet. Kada sam došla ovde iza sebe sam ostavila ne samo porodicu već i svog najboljeg prijatelja Nikolaja sa kojim se nisam čula od dana kada sam dobila stipendiju za Ameriku. Ne znam da li je srećan zbog mog odlaska, ali želela bih da smo se oprostili, ipak ga poznajem čitav svoj život.
Volim da fotografišem i New York je u meni uvek budio neku čudnu inspiraciju. Svi ti ljudi, mesta i sam način života su toliko drugačiji od onoga na šta sam navikla. Jedva čekam sneg, on je hladan, a za mene ipak topao. Pokušala sam da nađem dobar čaj, ni jedan nije dobar kao onaj koji je mama pravila.
Toliko dugo sam čekala na ovaj grad i na nov početak, i zato sada moram biti spremna na sve što me čeka. Ovo je sada moj život i moram ga prihvatiti.
Vreme je za nove lekcije...
Devon De Rosa
Izlazim iz aviona, leto u Italiji provela sam vodeći deo porodičnog biznisa, a drugim uživajući uz najbolje italijansko vino. Nisam videla majku od juna, nedostaje mi . Aerodrom je pun ljudi, neki su srećni , nekima su oči pune suza, rastaju se . A mene ne čeka niko, nisam nikoga ni očekivala.
Uzimam taksi i vozač kreće, vozi me nazad na mesto koje bih trebala zvati domom. New York je u meni uvek izazivao neka čudna osećanja, uvek je bio lep ali nekako hladan.
Čeka me Priston, volim to mesto gde mogu da se ponašam kao normalna devojka. Ceo život trpim osude ljudi koje bih trebalo da nazovem porodicom i prijateljima, ovaj grad je mesto gde sam ja stvarno ja. Možda će i ovaj put da mi izleči slomljeno srce.
Evo je, kuća koja koliko god da je topla za mene je hladna. Platim taksisti, uzimam kofer i nabacim neki lažni osmeh, moraš biti srećan kad si kod kuće.
Retko ko dobije drugu šansu...
Molim vas napišite mišljenje. Volimo vas. Vidimo se sledeće nedelje sa novim nastavkom
