put ispred nas

IV

Čekaj da vidim dobro. Poslala sam poruku pogrešnom liku. Pogrešnom liku. I rekla sam da mi je krivo za nešto što se uopšte nije desilo.
Bravo Jelena, bravo...
Brzo misli, šta dalje.

,, pobrkala sam te, izvini opet"

Kucam brzo poruku i šaljem.
Kome sa poslala, ako nisamo onom liku.

Sećam se kroz maglu, visok, mišićav i plava kosa. Oke liče ali da li je to on. Možda se ne seća. Kako se ne sećati ogromne fleke?

,,ne znam baš o čemu ti ali oke, šta ima? ".

Čekaj šta?
Moj mozak ne funkcioniše. Očekivala sam nešto drugačije ali okej.
Igramo kartom:,, da li se znamo?".

Odlazim u kuhinju i kuvam sebi kafu. Tamo su uveliko sestre. Njih dve u tandemu i svo slatko iz kuće nestaje.
Otpijam gutljaj kafe dok gledam sa terase.
Ljudi su na nogama, polako se stvara gužva.

Svi žure, niko ne želi da čeka. Kola samo prolaze, svi jure,... Niko neće stati i pogledati kraj i okolinu. Samo će protutnjati i otići dalje.
Zanima me da li iko pogleda u nebo i gleda oblike oblaka? Da li iko skakuće po baricama? Da li ima starijih ljudi a da su i dalje deca u duši?

,,ne al si mi zapala za oko"

Oke, zapala sam nekome za oko. Zvuči lepo, neko misli na mene. Sad već lupam.

Došla je i nedelja. Vreme da se vratim u realnost. Dom, ponovo. Radna nedelja, divno. U vozu putujući čitam knjigu. Čitanje me opušta.

Dani su prolazili. A on mi se uvlačio pod kožu. Polako sam se osećala sigurno.

Eto i petak je tu. Voz ponovo. I on ponovo;

,, čekam te na stanici, znam da se plašiš taksija"

I tako bezazleno, počela je naša priča. Slučajno a opet sudjeno.