Black Lord

5.

- Pa gospodine Blek... Khm... Kako mogu da vam pomognem? - upitala je Klara, naizgled mirna, nakon onog ispada.

- Nisam gospodin, kao prvo - odbrusio sam i pogledao u njene razrogačene oči, pa sam odlučio da nastavim mirnijim glasom - Treba mi... Odeća neka...

Nisam siguran šta se malopre desilo između Klare i Rouz, ali znam da je u nešto vezi mene i moraću da saznam šta je to. Dok je Klara gutala knedle, pokušavajući da smisli neku normalnu rečenicu, čuo sam Rouzin tih glas

- Ovaj... Pa ne moraš odmah kupovati... Ostalo je nešto Vajtovih stvari, ionako...

Prostrelio sam je pogledom, a ona je zaćutala. Ne znam zašto sam to uradio, ali mi je odmah bilo krivo, jer se skupila, kao da me se plaši. Odlučio da okrenem list, bar za sad.

- Neću onda uzimati puno stvari, ako ćeš mi dati i Vajatove - ponovo sam se okrenuo ka Klari, koja je već u rukama imala par potkošulja i nekog veša - Takođe i kupio bih i malo namirnica...

- Nema potrebe da kupuješ... Imam... i za tebe, svakako kuvam samo za nas dvoje.

- Neću da vam budem na teretu...

- Nećeš, ne brini - gledala je u pod dok je pričala. Šta je sa ovom ženom, jebem mu!?

- U redu, onda ću dokupiti nešto, za sad -  naglasio sam to "za sad" - Ne želim da odvajaš malom Vajatu od usta da bi meni dala.

Rouz se trgla kada sam pomenuo malog Vajata, pa me konačno pogledala onim zelenim smaragdima i rekla

- Budi bez brige što se tiče toga. U redu, uostalom kako hoćeš, dokupićemo. Ima li nešto što posebno želiš? 

- Ne, šta god spremiš dobro je... - nisam joj hteo reći da u ovom momentu posebno želim da me grešne misli o ženi mog pokojnog brata ostave na miru.

Morao sam da izađem odavde... Iz ovog skučenog prostora gde sam bio blizu nje. Izvadio sam par novčića i ostavio na sto pored i pogledao ka vratima

- Kako si došla? Da ti pomognem da odneseš?

- Dvokolicom, tu je ispred dućana.

- Čekaću napolju... - promucao sam - Kad završiš pomoći ću ti da preneseš... - ponovio sam i izleteo sam napolje.

Ponašao sam se kao divljak, a to sam u stvari i bio. Samo pred njom sam se još više ponašao kao divljak. Izašao sam napolje i drhtavim rukama zamotao cigaretu. Nisam dugo stajao tamo, naslonjen na ogradu pored mog konja i gledao u zemlju, kada sam čuo

- Oooo... Vidi, vidi, vidi... Dvokolica udovice McLordes... - okrenuo sam se i ugledao mršavog lika, kako gleda u Rouzinu dvokolicu. Na sebi je imao neko šareno odelo, rekao bih skupo, jer viđao sam takve bogate picopevce po gradovima. Papak je prošao pored mene, uvrćući nosem, kao da sam smrdljiv i  uputio se u dućan. Nije stigao tamo jer je Rouz u tom momentu izašla napolje, sa rukama punim paketa uvijenih u papir. Ostao sam skriven iza stuba, rešen da popušim cigaretu do kraja i da čujem ko je papak.

- Gospođo McLordes! Dozvolite da vam pomognem!

- Neka hvala, mogu i sama - čuo sam da je otresito odgovorila. U redu, ni njoj se ne sviđa taj lik, pa mi je bilo malo lakše.

- Insistiram, gospođo!

- Mogu sama da se brinem o sebi, gospodine Harison!

- Ah, takva dama, a tako drska... C c c c... Vama, draga moja, treba muško u životu, predugo ste sami.

- Da, pa bi vi hteli da popunite to mesto?

- Nadam se da ste razmislili o mom predlogu? - ljigavac je pitao, a u glasu sam mu čuo dozu nestrpljenja - Toliko imanje, a vi sami. Treba vam zaštita draga moja.