Kosta - srpski

Glava III

Kosta?!?

Gledam ga bez reči. Sedi na crnoj kožnoj kancelarijskoj stolici iza velikog stola. Laktove je stavio na sto i oslonio bradu na isprepletane prste. Proučava me pogledom.

Srce mi se popelo u grlo, blokira mi dušnik i onemogućava da dišem. Negde iz malog mozga dopire slabašan glasić, jedva šapat koji me trezveno upozorava da treba da reagujem, da kažem nešto, da se pomerim... da ne ćutim i ne gutam ga pogledom. Ali, ne vredi. Oči su mi zalepljene za njegove predivne dužice boje topljene čokolade.

Nisam ga videla više od tri nedelje iako sam redovno odlazila na treninge. I to me povredilo. Znam, znam... ja sam blesava budalasta ludača! Ali, on je jedini koji me otima iz ralja dosadne svakodnevice, zbog kog mi srce brže kuca i krv vri. Dopada mi se kako mi telo reaguje na njega iako me na smrt plaši razorna snaga tih reakcija. Fascinira me sposobnost da osetim njegovo prisustvo i pre nego što ga vidim ili čujem. Zvuči nerealno, ali... ja–njega–o s e t i m.

Možda je nešto rekao, a možda i nije.

Nisam sigurna jer ništa ne čujem od zaglušujućeg šuštanja krvi u ušima. A onda mi srce potone u pete jer gledam kako se krupnim dlanovima odgurava od ivicu stola i ustaje. Nepomično stojim i očima lutam niz njegovu impozantnu figuru – od modernih cipela, preko tamno sivih pantalona i odgovarajućeg prsluka do snežno bele košulje koja ističe lepotu njegove maslinaste kože. Navikla sam da ga viđam u trenerkama i pamučnim majcama, pa zato sada zevam u njega i ubrzano dišem kroz otvorena usta. Toliko je zgodan da boli.

Priđe mi. „Gospođice Stanivuk, izvolite ovuda."

Čudno je kada vam se muškarac koji vas neopisivo privlači obrati tako zvanično. Baš čudno. I bolno poražavajuće.

Stavi dlan na moja leđa pa me lagano pogura napred. Naredim nogama da koračaju dok se čitavim bićem trudim da ignorišem podivljalu vatru koju u meni pali njegov dodir.

Pridrži mi stolicu, pa obiđe sto te i sam sedne. „Ja sam Kosta Papadopoulos, vlasnik KOPA. Verovatno se pitate zašto sam tražio sastanak sa Vama."

Glas mu je poslovan i distanciran. Ustvari ceo je takav – izraz i pogled, držanje i ponašanje. Grudi mi se bolno skupe.

Istina je sledeća – nikada nisam uhvatila njegov zainteresovani, tipično muški pogled, nikada mi se nije nabacivao i nikada nije rekao ni reč kojom bi ohrabrio moju zanesenost njime. Ali, istina je i to da nikada nije bio ovako hladan prema meni. Valjda zato tako jako i boli.

Konačno progovaram. „Da."

Uzme papire sa stola. „Gledao sam Vaše rezultate sa testiranja i zaista su impresivni." Lenjo podigne pogled. Srce mi stane pa zagalopira zbog načina na koji me posmatra – prodorno, gotovo ne trepćući. „U Vašem CV-ju stoji da govorite Španski."

„Da."

„Studirali ste?"

„Da."
Izvije obrve, a ja se pomolim Bogu da prestane tako da me gleda. „Ali niste završili?"

Budim se iz zanesenosti i prkosno isturim bradu. „Ne."

Ne želim da pričam o tome!

Neko vreme me ćutke posmatra. Procenjuje, i moje reči i moj lik. Užasno mi je neprijatno. Teško gutam, ali ne odstupam – nema šanse da pričam o tako bolnom i teškom periodu mog života sa apsolutnim strancem. Moj privatni život je off limits i to mora da bude jasno svima, pa čak i mom šefu.

Klimne, odloži papire. „Koliko već dugo radite ovde? Dve nedelje?"

„Da."

Pogledom me bukvalno secira. Mislim da bi to mogle da budu i jedine dve nedelje ako uskoro ne kažem nešto drugo osim da. Pročistim grlo. „Da, dve nedelje."

Stvarno pa-te-ti-čno.

Ok, jesam zbunjena i skroz smetena, ali ipak primećujem da mu se pogled zadržava na meni duže nego što bi trebalo. Nikada me nije ovako gledao. I zbog toga crvenim. Prekidam sponu sa tom neizdrživom gorućom vatrom što mu izbija iz očiju, obaram glavu i nervozno kršim prste na krilu.

„Dve nedelje," kaže više za sebe, a mene vaspitanje tera da ga ponovo pogledam. „Dovoljno vremena za privikavanje i formiranje utisaka o novom radnom mestu." Mrda glavom levo-desno kao da procenjuje. A onda usmeri onaj užareni oganj na moje zenice. „I, jeste li se privikli? Kakvi su Vaši utisci?"

„Da." Koncentriši se blesava ženo! Pročistim grlo.„Imam odlično radno vreme, dobre kolege i..." Mozak mi stane. Da sam u bilo kojoj drugoj firmi sada bih rekla dobra plata, ali ovde se ne priča o platama. Jeeeeebem ti! „I, ovo je KOPA." Naglasim ime firme s' nadom da ću laskanjem da se izvučem iz gabule, slegnem ramenima i osmehnem se.

„Zašto ste odlučili da promenite firmu?"

„Radila sam u maloj porodičnoj firmi, a ovo je velika kompanija koja pruža mnoštvo mogućnosti."

Svakako mu neću reći da mi je bivši šef seksualni manijak. A i zbog para, naravno. Moja pretpostavka – da je plata u KOPA veća od prosečne sekretarske plate –se ispostavila tačnom; primanja su mi gotovo duplo veća.

„Volite li Vaš posao?"

U sebi cokćem, prevrćem očima i sikćem kao razjarena mačka. Zašto poslodavci postavljaju ovakva pitanja? Šta, poverovaćeš mi ako kažem: Da, posao sekretarice je moj posao snova. Ko sanja da postane sekretarica kada odraste? Niko.

Ali, desi se što se uvek desi – nazovimo to jebenim nesrećnim spletom okolnosti ili životom ili lošom srećom, kako god. I puf, evo me, već godinama zaglavljena na glupavom, slabo plaćenom poslu. Ali, ćutim i ne žalim se već pošteno i odgovorno radim svoj posao.

„Pretpostavljam," promrmljam.

„Nije baš ispunjenje snova, zar ne?"

Kako, dođavola, da odgovorim na ovo.

„Ne, ne baš." Nervozno se promeškoljim. „Ali je pošten posao i plaća račune."

Ćutke me posmatra, ali čini mi se da mu se dopada moj odgovor. „Postoji li razlog zbog kog u Vašem fajlu nema preporuke bivšeg poslodavca?"

Namrštim se – primljena sam bez preporuke, zašto sada dodatne provere. „Mislila sam da sam završila sa testiranjem."

„Jeste, završili ste," kaže dok mu oči odobravajuće sjaje, „ovo je samo prijateljsko ćaskanje."

„Ćaskanje?"

„Ćaskanje, razbijanje leda, prijateljski razgovor – nazovite to kako god hoćete." Već u sledećem trenutku lice mu postane bezizražajna maska. „Mislio sam da bi trebalo malo da se upoznamo pre nego što krenemo na poslovni put."
Šta reče?

Nema šanse da sam dobro čula.

„Molim?"

„Trenutno sam u važnim poslovnim pregovorima koje ću, nadam se, privesti kraju tokom sledeće nedelje. U Španiji."

„Dobro," zbunjeno kažem, „ali, kakve to veze ima sa mnom."

Nagne se napred, osloni laktove na sto i ispreplete prste. Izgleda tako moćno i opasno i neodoljivo privlačno.

I on ti je šef. Saberi se!

„Treba mi asistentkinja," kaže, „a vi govorite Španski."