Naseli na ljubav 🔚

Šesto poglavlje

Elizabeta je izbegavala da se susretne sa Vojinom. Namerno je dolazila na posao nakon njegove završene smene, ali jednog popodneva nije otišao kući već je odlučio da je sačeka ispred klinike. Kada ga je ugledala, prebledela je.

– Dobar dan, direktorka. – rekao je.

– Dobar dan, kolega. Čini mi se da vam se smena odavno već završila. Ili grešim?

– Ostao sam prekovremeno. Kolega danas kasni na posao. – slagao je.

– Nadam se da je javio administraciji da će kasniti.

– Jeste.

– Dobro onda. Prijatno. – krenula je, ali je Vojin zaustavio.

– Ne pravi se luda!!! – uzviknuo je toliko glasno i ljutito da se Elizabeta uplašila i odskočila.

– Razgovaraćemo večeras kada budem završila posao.

– Ne, razgovaraćemo odmah sada. – uhvatio je za ruku i odvukao do svog automobila, a potom je ugurao unutra i ušao odmah za njom.

– Prijaviću vas, kunem vam se!

– Zajebi više s tim. Čas mi persiraš, čas ne! Odluči da li smo na vi ili na ti. – vikao je. – To smo raščistili! Jesmo li!?

Elizabeta nije znala šta se dešava i morala je da klimne glavom jer je bila uplašena.

– Odlično. A sada mi reci zašto si ono uradila?

– Na šta konkretno misliš? – promucala je.

– Ne pravi se luda! – uzviknuo je Vojin. – Zašto si spavala sa mnom ako ti se ne dopadam? Nemoj mi reći da spavaš tako sa svim kolegama kada ti manjka seks.

Elizabeta mu je opalila šamar. – Prestani da me vređaš!

– Zašto me uporno odbijaš, Elizabeta? Zašto?

Uzdahnula je, ali mu nije odgovorila.

– Odgovori mi, molim te. – prošaputao je. – Zašto bežiš od mene kada vidiš koliko mi se sviđaš?

Elizabeta nije mogla da zadrži suze u očima – same su počele da se slivaju.

– Hej... – privukao je Vojin sebi. – Nemoj da plačeš. – obrisao joj je suze, ali one su se i dalje slivale. Nije plakala, niti jecala, niti joj se glas čuo – jednostavno su suze same tekle.

– Prestani, molim te.

– Hoću, ali one neće da stanu.

Vojin se osmehnuo. – Nemoj da bežiš više od mene, molim te. Voleo bih da znam čega se bojiš. Da ću te ostaviti?

Odmahnula je glavom.

– Nikada te ne bih ostavio, Elizabeta.

– Ne bojim se samo toga, već i...

– Reci mi.

Slegnula je ramenima. – Osećam se matoro kada sam sa tobom. Čini mi se da ćeš me šutnuti čim ti dosadim i čim kosa počne da mi sedi.

Vojin je prasnuo u smeh. – Pobogu, Eli...

– Nije smešno. Nisam više mlada. Nemam trideset godina.

– Kakve veze ima? Meni to ne predstavlja problem. Elizabeta, ne pamtim kada sam se poslednji put ovoliko... zaljubio. Hajde da pokušamo.

– Nije jednostavno... Šta će deca pomisliti o...

– Deca. – prevrnuo je očima.

– Oni su odrasle osobe, Elizabeta.

– Filip još uvek ne shvata neke stvari.