"A kada bele i crne figurice otpočnu igru, samo jedan može da pobedi."
Olivia i Dzejs, dve suprotnosti koje pomeraju figurice svog zivota.
Ona bezi na Balkan, dalje od pretecih poruka i tajni.
On ce uraditi sve da sazna ko je njegova tajanstvena s...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Sela je po obicaju na mesto do prozora, spokojno usmerivši pogled ka mestu do sebe. Njen ranac je počivao na kožnom sedištu, jer nije zelela da dovodi sebe u opasnost i dozvoli da neko nepoznat sedne pored nje.
Slušala je umirujuć glas stjuardese i naslonila glavu na platno od zavese. Nije mogla da veruje koliko joj se zivot okrenuo naopacke od kad je krenula na proklete audicije. Uvek je zelela da ima zivot kao iz romana, ali sada je te zelje ubijala paranojom i vecnim proveravanjem poruka. -"Izvinite, da li je slobodno?", upitao je dubok glas iza nje, teravši je da se okrene i osmotri momka.
Bio je visok, sa plavim svetlucavim očima i kosom boje karamele. Imao je polu osmeh koji se kao pesak polako rasplamsavao i sijao, dok su talasi njegovog plavog pogleda odnosili svu napetost iz aviona. Trgnula se i zbunjeno ga pogledala, stavljajuci mu do znanja da ne razume koji jezik priča. Slegnuo je ramenima i seo pored nje, a zatim ponovio svoje pitanje na engleskom: -"Is the seat available? (Da li je sedište slobodno?)" Glas mu je bio dug i otegnut, kao da ga mrzi što je tu, ali da je opet zainteresovan pojavom nekog stranca u ovom avionu. Odmahnula je glavom, sklanjajući pogled sa tih prokletih plavih očiju. Od smrti njenih roditelja izgubila je svo poverenje u ljude. Strah joj se uvukao pod kožu, terao je da ne kontroliše svoje pokrete. Ako uspe da se stiša negde na Balkanu, imaće miran život u samoći, tako je uvek mislila. Ali imala je osećaj da ništa više neće biti isto. -"No, i'm sorry, I'm saving it for a friend. (Ne, izvinite, čuvam ga za prijateljicu.)"
Podigao je obrve i ponovo se nasmešio. Taj njegov prokleti osmeh -"No one's boarding anymore, all the seats are taken. (Niko se ne ukrcava više, sva mesta su zauzeta)"
-"yes, well, she's a VlP user. (Da, pa, ona je VIP korisnik.)"
"Kao da bih ja ikada imala VIP drugaricu", pomislila je zajedljivo. Nešto joj je govorilo da može da mu veruje, ali ponekad je pametnije da ne verujemo svojim instiktima, zar ne? Jos nekoliko trenutaka je prazno gledala u njega, kao da ga skenira unutrasnjim okom, ali je konacno odustala od debate i pomerila glavu ka prozoru. -"Not so friendly? (Ne bas druzeljubiva?)", upitao je. Primetila je njegov naglasak, kao da se trudi da imitira Britanski, ali mu ne ide. -"No. I am just not talking to strangers in plane. (Ne. Samo ne pričam sa strancima u avionu.)", odgovorila je kao da je to najociglednija stvar na planeti. Delovao je voljan za razgovor, ali je ipak prestao sa pricom i tupo gledao u nju. Tokom tih sat vremena, koliko je ona citala knjigu, on pevao zatvorenih ociju, a avion prolazio kroz oblake, izmedju njih se stvorila nesigurna veza. Za nju je to bio puk strah od nepoznatog, ali on je to smatrao igrom. Ona je za njega samo knjiga bez otvora, ali on će je otkljucati, kako zna i ume.
Telefon joj je zavibrirao, i kao da je znala od koga je to. Zmarci su poleteli, Olivia kao da se zaledila u trenu. Hladnim, drhtavim rukama je izvadila telefon iz dzepa i pogledala poruku.
Oh, Olivia, if you only knew how paranoid you are ;) -Butteffly (Oh, Olivia, da samo znaš koliko si paranoična -Leptir)"
Pogledala je oko sebe, ali nijedan putnik nije gledao u nju, niko nije drzao telefon. Stranac do nje je spavao poslednjih desetak minuta, a bracni par na levoj strani je bezuspesno pokusavao da natera malo dete da prestane da place. Još jednom je pogledala na poruku, ali nije dobila nikakav trag. "Kako me prokleto našao?!", pomislila je besno, i dalje pod utiskom.
