Ja i moj prijatelj

Cetvrti deo iliti malo komplikovaniji polazak

Probudila me baba u pola 10. Dakle, još 2 i po sata. Sišla sam napolje da izbacim torbu u prtljažnik svoje honde.

Preko noći je padala kiša pa je bilo klizavo. "Sranje," progunđala sam. Točkovi možda skliznu i pošalju me u istoriju već prvog dana. Pomisao za to mi se nimalo nije svidela.

Dodatno sam privezala prtljažnik da stvari ne ispadnu ako se kojim slučajem bude otvorio. Onda sam ušla u kuću.

Nisam mogla da sedim u mestu od uzbuđenja. Ovaj put sam planirala GODINAMA. Od 5. razreda sam čekala da ovaj dan osvane, za 14. rođus sam tražila On the Road samo da bih videla kako izgleda nomadski život.

Živela sam za ovaj dan, radila posliće od početka srednje da skupim pare za ovo, i sad taj trenutak konačno dolazi, mogu da osetim kako galopira ka meni u vidu Johnny Yena, u martinkama i kargo pantalonama, i iako znam da su Johnny Yen i Azra prihvatili da pođu zbog puta, ne zbog mene, nije me briga, jer ipak su, od svih ponuda za letovanje koje dobijaju (svako želi da letuje s nekim od njih dvoje bar jednom) izabrali su baš ovu, moja vizija savšrenog leta im se činila najbolje, i sad to mogu da nabijam na nos i Pissboyu, i DP, i ljudima koje čak ne znam, a koji gluvare sa Johnny Yenom i/ili Azrom (koju ćemo pokupiti u Beogradu).

I sedam na hondu, polazim, jednom rukom držim volan drugom mašem babi, onda je sav fokus na putu, iza mene leti ceo grad, velika livada, niske zgrade, mnogo stepeništa i parkinga, kafići, park i reka. Stajem ispred Johnny Yenove zgrade i paničim kad vidim da ga tu- nema.

Dozivam ga, nema odgovora, vidim da je njegov zeleni Kawasaki parkiran tu- onaj model ja mislim iz 2015. - i s gađenjem gledam u tu skalameriju, pa ga zovem telefonom.

"Halo?" kaže on.
"Di si dosad?" sikćem.
"Oo, polako, nema potrebe za dranjem."
"Kako nema?!" procedila sam. "Kasniš i još voziš ninja 300!"
"U prodavnici sam," kaže mirno. "Šta fali ninji 300?"
"Oh, ne znam, možd' to što nema jebeni prtljažnîk i služi samo za fleks?"

"Evo me, stižem," kaže on, ignorišući činjenicu da sam mu upravo izvređala motor. Pljunula sam na taj odvratan ninja 300- za svaki slučaj- i okrenula se da vidim dolazi li moj frend Johnny Yen. Pojavio se iza ugla, pokušavajući da ugura dvolitarku soka od zove u ranac.

"Pa ak' ništa, kasnio si zbog nečeg korisnog." Obožavam sok od zove.
Nedužno sam se nasmešila, a on je primetio pljuvačku tek kad je seo u nju.

"Stvarno si smrad," rekao je, a ja sam se zakikotala. Nije mi, doduše, bilo smešno kad je upljuvao vrhove mojih cipela.

Ostavili smo dom i dobra stara vremena za sobom i uputili se ka Beogradu, našoj prvoj destinaciji. Ubrzo smo stigli do Smedereva i zastali da posmatramo tvrđavu u nebo iznad nje neko vreme, pa pošli dalje, a pred očima nam se odmotavalo na stotine njiva i kuća.

I bum, Beograd, nekako smo se dovukli do trga republike, sedamo na klupu i svađamo se de ćemo provesti ovih par sati dok ne pokupimo Azru.