јел се сећаш тог јутра
онако надувани и пијани
на крову једне зграде
у 5 ујутру
када је сунце тек излазило на предео хоризонта
нас двоје,
смо једно другоме исказивали
љубав преко песама,
и водили наше омиљене дубокоумне разговоре
обожавали смо то
излазак сунца је био магичан
осећала сам се као да га гледамо
са прелепог Калемегдана..
наше емоције су се поклапале и
никада више се нису раздвојиле
јер то вече сам схватила
колико ми заправо значиш.
