Znakovi prošlosti {1. knjiga u duologiji}

Prva glava

FLASHBACK:

Visoka muška figura u crnom elegantnom odelu stoji pored onesvešćenog muškarca u svojim 40-im u radnoj sobi. Čovek koji leži je Maksim Galić a čovek koji stoji je njegov najbolji prijatelj Ognjen Lekić.

Ognjen Lekić ⬆️

Maksim Galić ⬆️

Maksim ima krvavu ranu kao posledicu udarca tupim predmetom i logično je da se jadnik istog trenutka poput sveće opružio pored radnog stola. Ognjen je u šoku i tako stoji već nekoliko minuta od trenutka kada je pozvao hitnu pomoć. Ubrzo se začuše kola hitne pomoći i Ognjen se odmače od tela i pritrča prozoru kako bi se uverio da su to stvarno oni. I bio je u pravu; iz kola izađoše trojica muškaraca-jedan doktor i dvojica medicinskih radnika noseći nosila. Posle nekoliko trenutaka pojaviše se u radnoj sobi.
- „Dobar dan gospodo!" obrati im se Ognjen kada uđoše u sobu.
- „Dobar dan gospodine. Vi ste nas zvali?" upita doktor.
- „Da da ja sam. Moj prijatelj je povređen."
Doktor priđe sa radnicima do Maksima, saže se kako bi opipao puls kada primeti krvavu ranu na potiljku. Podiže se i upitno pogleda Ognjena.
- „Tako sam ga zatekao. Pretpostavljam da je tup predmet u pitanju."
- „U pravu ste. Verovatno palica ili drška od pištolja."
- „Momci prebacite ga na nosila pa da krenemo."
Dvojica prebaciše telo na nosila i polako se uputiše niz stepenice prema izlazu iz zgrade a za to vreme doktor iskoristi priliku te priupita Ognjena: „Da ne znate možda ko bi mogao to da uradi?" „Iskren da budem, mislim da je to neko od članova mafije u koju se upetljao!" prošaputa Ognjen.
Doktor ga pogleda zgranuto i zaćuta nekoliko trenutaka. Po glavi su mu se rojile bezbroj misli koje su sa velikom mukom pronalazile put i tok. U jednom momentu je izgledalo kao da gleda kroz Ognjena. A onda se samo trže, protrlja bradu i ozbiljnim dubokim glasom upita.
- „Vi znate da morate da prijavite ovaj slučaj policiji? Ipak je to mafija u pitanju, naravno ako ste sigurni u to."
- „Da svestan sam toga bez da me upozorite. Poći ću u policiju."
Doktor klimnu glavom i obojica izađoše iz zgrade, Ognjen uđe u svoja kola i uputi se u policijsku stanicu a ovi se odvezoše u bolnicu.

END OF FLASHBACK
**************************

NEKOLIKO GODINA RANIJE

Koledž u Americi. Prvi dan predavanja za sve studente posle letnjeg raspusta. Svi studenti su se još od prve godine grupisali u manje grupice i uglavnom su to bogataška deca čiji su roditelji vrlo uticajni ljudi: političari, inženjeri, biznismeni, lekari... Vraćaju se u studentski dom gde borave narednu kalendarsku godinu. Među njima ispred ulaza sa strane stoje dva mladića studenti koji su upravo druga godina: Ognjen i Maksim; upoznali su se u prvoj godini i odmah su postali najbolji prijatelji. Obojica potiču iz vrlo imućnih porodica: Ognjenovi roditelji su lekari a Maksimovi roditelji inženjeri. Da se primetiti da se Ognjen umnogome izdvajao od mase studenata. Bio je visok, atletski građen, lep, šarmantan, harizmatičan, crne kose i zanosnih bademasto braon očiju. Vrlo inteligentan, elokventan, pun empatije i želje da drugima pomogne. Maksim je bio približno iste visine, prijatne spoljašnjosti, isto crne kose ali za razliku od Ognjena, Maksimove oči su bile crne. Jednako inteligentan i brižan; plus sve devojke su se otimale da budu u njihovom društvu jer su bili interesantniji od svih muških studenata sa druge godine. Nisu bili nadmeni i uobraženi, a devojkama je to itekako prijalo. Tokom neobaveznog razgovora, u jednom trenutku Maksim upita Ognjena:
- „Kako si proveo letnji raspust?"
- „Bio sam kod bake u Užicu. Moram jednom da te vodim tamo. Toliko volim taj grad da slobodno mogu da kažem da sam se zaljubio u njega."
Maksim mu uputi širok topao osmeh.
- „A ti?" Ognjen ga upita.
- „Ja sam skoknuo do Pariza. Kakvu Francuskinju sam tamo upoznao, jooj... Pričaću ti. Mala je premija."
- „Hoćeš je ponovo videti?" radosno upita Ognjen.
- „Pa razmenili smo brojeve telefona. Zove se Annette, ima dugu plavu kosu u loknama, nebesko plave oči, rumene usnice, vitko telo i vrlo je inteligentna. Sa njom mogu o svemu da razgovaram."
- „Ne znaš koliko mi je drago zbog tebe prijatelju. Volim da te vidim srećnog, znaš to."
- „Znaš da znam."
Zagrliše se snažno da jedan drugome umalo ne isteraše vazduh iz pluća. Odvojiše se pa prasnuše u smeh. Ostali studenti ih pogledaše u čudu, jer su svi ostali bili ili iz Engleske ili okoline Amerike i takav način iskazivanja poštovanja i druženja im je bio stran. Bilo je vreme da se uđe u dom pošto se začulo elektronsko zvono. Svi studenti pohrliše uz stepenice, a momci se samo pogledaše i kažiprstom zavrteše u krug u smislu: oni gore su poludeli. Njih dvojica su imali najbolje drugarstvo na kome bi im svi mogli pozavideti. Možda zato što su obojica iz Srbije i trude se da ga neguju . Kada se gužva raskrčila, oni uradiše svoj specijalan pozdrav: Njihovi dlanovi napraviše prisan kontakt, dok je oko njih odjekivao zvuk kože koja se sudara sa istom. Glatkim pokretom zgloba izviše šake na suprotne strane, sklopivši ruke i skliznuvši prstima iz poluotvorene šake, a potom kao završnica njihovog rituala pozdrava, sudariše ruke koje su sada bile čvrsto stisnute u pesnice. Nakon toga, snažno se uhvatiše obujmivši suprotnu šaku onog drugog i prihvatiše se u medveđi zagrljaj dok su slobodnom rukom tapšali leđa onog drugog. A onda uđoše skakutajući uz stepenice i kada otvoriše vrata od doma, uputiše se ka svojoj sobi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Nova priča i prvo poglavlje 😍😍😍 Nadam se da će vam se dopastii

Ostavite vote i komentar ako vam se dopaloo

@mala_pirocanka @MaliKameleon @writerscore @Jovana_0109_ @Mili-Jana @price_strasne_male @land0ftragedy @jjustaddmagiic @merkur6000 @Lana0048 @zsanjar @Vannsy_ @vanzemaljka_a @Nacimen98 @Chaos_designer @AutoricaSnova @makyy_09 @bezosecajnaaa13 @aniN3Nina @anabelacostello @admrjjjek @ana-zurzulj @sipofeternity @moonlight_of_shadow
@ivanadrarry @goddess0fthemoon @olgishaa @bulevarhaosa @zvuk_reci @slijepozaljubljena @nasaaproslost @DOLL_EX @AndjelaAndjela1 @mlloren @stasiaalin