Rekli su mi da odrastem - Da li su odrasli zaista pametniji od dece?

Рекли су ми да одрастем - да ли су одрадсли заиста паметнији од деце

Немам више времена за дуге реченице,
Немам кад да преговарам,
Откуцавам поруке као телеграме.
Немам времена да распирујем пламен,
Сад запрећем шаке згорела жара.
Немам више времена за ходочашћа,
Нагло се смањује путања до ушћа,
Немам кад да се осврћем и враћам.
Немам више времена за ситнице
Сад треба мислити на вечно и необухватно.
Немам кад да размишљам на раскрсници,
Могу стићи једино кудгод у близину.
Немам времена да ишта изучавам,
Немам времена сад за анализе,
За мене је вода сада само вода
Као кад сам је пила са кладенца;
Немам кад да разлажем на састојке небо,
Видим га онакво какво га виде деца.
Немам више времена за богове туђе,
Ни свога нисам добро упознала.
Немам кад да усвајам заповести нове,
Много ми је и старих десет заповести.
Немам више кад да се придружујем
Ни онима који истину доказују.
Немам кад да се борим против хајкача.
Немам кад да сањам, да лагано корачам.
- Десанка Максимовић

„Здраво, ја сам дете!" Игноришу ме. Можда сам невидљива. Вероватно не маре. Кажу да су превазишли све моје детиње глупости, да не видим живот зрелим очима. Говоре ми како су мудри и начитани. Нису хтели ни да ме саслушају, али и да покушају, вероватно би само слегли раменима и наставили своје досадне и бесмислене послове.

Шетам парком. Много је велики за мој малени свет. Даје ми оно узбуђење које имају одрасли авантуристи. Осећам се као један од њих. Задивљено посматрам пужа. Замишљам себе да носим моју кућу на леђима, и ево, већ ме боли глава. Мора да је много јак. Ваљам се имитирарајући га. Ено је печурка! Сва је поцрвенела. Можда се стиди. Има и неке богиње. Мора да је нека проблематична печурка. Окренула сам се на леђа. Лежим. Ми имамо и море на небу. Облаци плове. Дивно. Ено и неке госпође. „Добар дан тето. Шта то радите?". Није ме ни погледала рекавши: „Обављам важне послове". Мало ме је збунила, затим сам убзо додала: „Јесте ли видели како је леп дан данас. Ево и Сунце се смеши и мази нас зрацима, а тек птице што певају...". „Немам времена за те глупости", рекла је, наставивши да гледа у неки чудан велики екран, сличан компјутеру. „Па јел' ћете ви шетати?". „Не", убрзо је одговорила, „Имам паметније ствари". Није ваљда да само празно гледа у тај екран. Не делује ми нешто срећно. Какава чудна жена. Збуњено сам наставила својим путовањем даље. Размишљала сам успут док сам радознало посматрала свет око себе. Ко зна колико има малих сакривених животиња. Можда су неке гладне. Можда је дрвеће жедно. Шта ако птичицама треба помоћ да направе гнездо, или кртицама да ископају тунел? Гледам око себе да видим има ли неког супер хероја унаоколо који то чини. Нема. Људи су или нервозни или слепи за важне ствари као кокошке које не виде своје јаје након што га снесу па кокодачу ко луде дозивајући га. Има и оних који обављају важне послове на својим носећим компјутерима. Можда још нисам паметна као они да бих могла да их разумем. Прелећем погледом преко шуме. Ено неког чике који ручка. „Здраво Госпсодине, шта то једете?". „Не може!", одмах је узвикнуо. Збуњено сам одговорила: „Али ја нисам хтела...". „Не може!", нападно је казао. Како је чудан. Кеса му је пуна слаткиша и кифли. Можда птичице то воле. Има пуно јадних и гладних људи по улицама, а он има код себе више него што му је потребно. Не делује ми да мари, нити да је гладан. Изгледа да гледа само себе улагајући у своје уживање. Има огромно буре у стомаку које никако да му се свари. Можда је то оно сало које ми је мама помињала говорећи ми да не једем пуно чоколада. Разочарана одлазим. Вероватно ништа не разумем јер нисам велика и паметна као одрасли. Ено још једног човека. Можда ће он хтети да чује моју причу о једном језеру где живи армија страшних жаба. Много је жртава мува погинуло на том бојном пољу. Само су оне најјаче преживеле. „Здраво, да ли знаш...". Само сам чула његово мумлање: „Тридесет хиљада и пет стотина, четрдесет хиљада...". Јел он то глув? Какви су ово силни бројеви. Звучи горе од моје учитељице. „Видела сам јако шашаву мацу", Убрзо сам додала, а он је не марећи наставио: „Четрдесет хиљада и две стотине, четресет хиљада и три стотине...". Можда ће обратити пажњу на мене ако му кажем бројеве. Изгледа да воли бројеве. „Коштала је пет стотина еура". Лупила сам цену. Ја се у то не разумем, још сам мала. „Молим?", шокирано је одговорио. Упецала сам га у замку, сад је мој. „Шта то радите?", убрзо сам додала. „Бројим своје благо. Знаш, ја сам богат", поносно је рекао као да има све лептире овога света, као да поседује поље жутог житног мора и најлепше ливаде пуне дугиног цвећа, „живим у једној од најскупљих кућа у овом граду, возим се правом мечком, а имам пара да се одвалим од хране и пића свакога дана, уживам у свакодневним масажама по скупим хотелима, а месечно ме плаћају...". Ништа га нисам слушала. Превише је то досадно за мене. Када је завршио радосно сам му додала: „Ја имам једно велико дрво у дворишту којем певам сваки дан док га заливам... Ту су и мале пчелице које неуморно лете по цвећу. Обожавам моју лоптицу за тенис, а имам и другарицу која ме пуно воли", није ме слушао, изгледа да му се не свиђа моје богатство, или то није благо. Одрасли су некад неразумљиви. Ако бих му причала о кући можда би обратио пажњу на мене, јер је и сам рекао, јако уображено, где живи: „Моја кућа је малена, љубичасто нежне боје, коју прекрива маховина, вероватно да јој не буде ноћу хладно. Око путића ми поносно стоје засађене руже, као праве даме. Имам и...", јел он то мене не слуша? Можда ако поменем неке чудне бројеве које ни сама не разумем... „Кошта пет хиљада еура", лупила сам цену, не знам ни сама шта сам рекла. Одмах ме је изненађено и похлепно погледао. Мало сам се уплашила. Брзо сам га упитала како бих скренула тему: „Јел имаш и ти неког кога волиш, неко ко те увек испуњава, чини срећним, неко ко је као мала свећа у једној мрачној шуми...". Погледао ме је тупо, и наставио да броји новац. Изгледа да само то има. Па и није нешто богат, а можда сам ја мала па не разумем неке ствари које одрасли знају... Уморна сам. Сви су ме јако збунили. Не знам како би требало да размишљам, стварно их је тешко разумети.