Droga - Noć bez jutra

Kiša.
Krupne kapi udaraju i slivaju se niz zamućena prozorska stakla. Njihovo slivanje odaje nestvarnu, razvodnjenu viziju predmeta i bića, s druge strane staklenog zida. U prostoriji je tamno. Svetlo dopire samo kroz prozor, ali je i ono nekako tužno, sumorno, tamno, kao i atmosfera koja je vladala. Siva. Mir i tišina propadala je predmetima i bićima u sobi, i po neki zvuk bi dopro samo spolja kada bi se prolomio pucanj groma. Kiša je pljuštala.

Na krevetu ispod prozora, na zelenkastoj prostorci, sa glavom u senci sedeo je mirno, bez pokreta, neki čovek. Bio je opušten, šaka okrenutih na gore. Iznad glave se izvijao pramen i sakupljao se ispod tavanice. Iz suprotnog ugla, obasjanog slabom tajanstvenom svetlošću, začuje se po nekad dug potmuo uzdah. Onda se sve umiri. Zatim posle duže pauze, još jedan. Samo malo tiše. Onda se sve opet umiri. Čuje se dobovanje kišnih kapi po prozorskom staklu. U uglu leži čovek. Čovek? Živ! Živ? Ne. Ne. Nije. Izgleda obamro. Bled. Lice mu je belo, ruke zgrčene. Usta otvorena. Oči ukočene i zagledane negde u daljinu. Oči. Ne. Živ je. Te oči gledaju. Oči. Gledaju. Gledaju. On gleda. Krupne svetle oči. Bezizražajno, prozirno plave. Bez topline, širom otvorene, ali žive. Samo dokle?

Ha ha ha ha ha ha ha...

Dubok promukao krik razlegao se nad klancem. Crne klizave strane dižu se uvis. Neba... Nema, tama. Samo tama. Kao promukao kašljanje prolazio je vetar kroz klanac. Kaplje sa ivice. Atmosfera je postala crvena i činilo se kao da u pluća ide krv a ne...

Ha ha ha ha...

Stajao je i gledao. Prazno. Tama. Crne očne duplje. Očiju nema. Pružao je ruke. Zgrčeni prsti pipali su levo i desno. Gnječili su nešto što je ličilo na ostatke života. Kretao se polako. Pognut, išao je polako u tamu iz koje nije bilo izlaza. Gutala ga je deo po deo. Deo... Po... Deo. Gnječila ga svojim ljigavim prstima polako... Polako...

Ne! Ne! Neee...

Vlažne, gadne, ljigave ruke. Mnoštvo raspalih prstiju onih koji su ovuda prošli pre njega. Čekali su ga. Čekali su još jednu, njegovu, plitku dušu. Njegov razoren um, da zgnječe, smrve i izdrobe njegov duh.

Ha ha ha ha ha...

Ha ha ha ha ha...

Tama. Nema sunca. Samo crna rupa koja guta živote prokletih drogom. Koja guta živote onih čiji se mozak kupa u opijumu a svest luta negde... Negde... Negde. Ako je uopšte ima. Beži! Kuda? Gazi samo još dublje u lepljovu tamu smrti, iskrivljenu, krivu, glupu, iracionalnu. Za njim ostaje samo krvav trag noktiju po ogoljenoj tišini.

Ha ha ha ha ha...

Ha ha ha ha ha...

Negde visoko, dva velika plava nerealna beživotna oka gledaju razrogačeno u dubinu... Crnu dubinu pod sobom. Bez sjaja i bljeska koji bi probio noć. Gledaju raširena dva oka...

Ha ha ha ha ha...

Ha ha ha ha ha...

Ne! Hoću da živim! Hoću! Hoću. Ho...
Ne! Nemojte! Ne.

Izmučeno, iscrpljeno telo udata u tamne stene i pada na hladnu podlogu života. Kostur čoveka... Na kosturu sveta. Oseća da je pauk obuhvatio njegov mozak. Drobi njegovu volju. Uništava...

Plače. Plače? Plače?

Mama! Mama! Ti me voliš mama? Dođi mama. Dođi. Vodi me odavde. Vodi me kući mama. Mama!... Stoj! Stoj! Ko si?! Ko si spodobo? Stani! Ne, ne, ne vidim te ali ti osećam dah! Stani! Ne prilazi! Ja. Ja sam. Ne boj se. Ja. Tvoja. Samo tvoja ljubav. Volim te. I neću te dati. Biću tvoje osećanje ovde. Biću tvoj izgubljeni život. Zagrli. Zagrli me. Budi srećan. Budi srećan. Srećan? Srećan? Tvoje grudi? Tvoje telo? Tvoje, tvoje oči? Imaš li praha? Imaš li droge? Daj! Daj! Volim te! Samo mi daj! Imaš li? Ti!... Ti!... Bedni izaslaniče ničega! Idi. Idi. Dalje. Idi ka svom kraju! Idi! Ja ne želim s tobom! Idi bedni slepče. Gubi se ti koji ne vidiš stvarnost. Idi prodana dušo. Nikada neću postati deo tvojih vizija izopačenih, izvrnutih, iskrivljenih drogom! Idi! Ostani u svom paklu!