Ona je samo žena koja se bori za svoje dete i ne bira sredstvo da bi njemu pomogla. Ona je hrabra, jaka i borbena.
On je muškarac koji dobija sve što poželi i ne bira sredstvo da bi to dobio. On je jak i neustrašiv, bez dlake na jeziku.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
NORA ROSE
Već tri dana za redom idem u posetu Sofi. Moj mali borac je jak i brzo se oporavlja što doktoru Dominiku daje nadu da će uskoro moći izaći iz bolnice.
Kažu da je njeno telo dobro prihvatilo koštanu srž i da će se kroz nekoliko nedelja skroz oporaviti.
Nasmejana dočekivala me je svakog jutra u isto vreme. Posećivala je i Ana kao i ja, samo što smo se ja i ona razdvajale kada bi ona kretala na posao.
Donosile smo joj voće, grickalice, slatkiše, sve što je poželela to je i dobila. Više joj je Ana udovoljavala nego ja, jer ne može da dobije sve što poželi.
Svaki dan posle posete mojoj princezi i razgovora sa doktorom odlazila sam u šetnje po gradu.
Imala sam slobodne dane dok se Sofia ne oporavi i na tome sam jako bila svom šefu.
Ana je naravno svaki slobodan trenutak provodila kod mene ne želeći me ostavljati samu u praznom stanu.
Šetnje su su me opuštale i donosile mir mojoj duši.
Vetar je duvao blago i raznosio pramenove moje kose koja je bila skupljena u uredan rep.
Oko mene su ljudi šetali. Imalo je mnogo ljudi, parova, dece.
Neki su šetali u pratnji svoje devojke ili dečka držeći se za ruke, dok su se zaljubljeni gledali i maštala o budućnosti. U budućnosti su sebe videli kao ponosne roditelje i zadovoljne ljude.
Deca su jurila svuda, igrala se i sklapali nova prijateljstva. Padali su, podizao se opet na noge i nastavljali dalje sa svojim nestašlucima. Ponosne mame i tate su sedeli na klupama pokraj betonske stazice i pazili svoju decu sa velikim osmesima na licu.
A neki su kao i ja, šetali sami sa svojim mislima o prošlosti ili sadašnjosti, mada i o budućnosti koja će doći kad tad.
U budućnosti sam videla Sofi kako ko i sva deca u svom parku trči i zabavlja se sa svojim vršnjacima. Videla sam sebe srećnu zbog sreće svoje ćerke. Uskoro će krenuti u školu, upoznati se sa prijateljima i učiti bitne stvari.
-Hej. - trgnula sam se na poznati glas i ruku na mom ramenu.
Aleksandar. To je zaista on.
-Hej. - moje lice dobilo je veliki osmeh koji ga je krasio.
Aleks je moj prijatelj iz doma, brat i večita podrška. Pre par godina se oženio i odseli sa ženom i detetom koje je tada bilo na putu u englesku jer je tamo pronašao posao za sebe.
Poljubio me je u obraz i jako zagrlio kao što sam i ja njega.
-Ajde na kafu mala, nismo se dugo videli.
I samo tako sam pristala na kafu sa starim prijateljem koji mi je uvek donosio osmeh na lice.
Braon kosa i zelene oči krasile su ga. Bio je visok, zaista, pored njega sam se osećala kao neko detence. Fin i uvek kavaljer mamio je uzdahe devojka gde god se našao u tom trenutku. Bio je lep i nikad nije imao problem da nađe sebi devojku.
Njegova sadašnja žena, Eva, mislila je da sam mu ja devojka dok joj nismo rekli da smo bliski prijatelji i da je naš odnos kao između brata i sestre.
Eva i ja smo nakon tog smešnog događaja postale prijateljice, doduše tako bliske kao Ana i ja, ali smo bile prijateljice.
Kafić u kom smo se nalazili bio je skroman i lep. Kafa za mene i njega, donela je konobarica koja mi je usput dala lep pogled na njene bujne grudi. Ostavila mu je i broj na saveti pored šoljice kafe koji je on odmah zgužvao i bacio. Uvek je bio veran jednoj devojci i od svega na ovom svetu je mrzeo laži i prevari najviše.
-Pa mala, pričaj, šta ima? Kako je Sofi? - e kad bi on znao šta sam uradila...
-Nema ništa novo. Sofi ima leukemiju, ali sam skupila novac za opereciju tako da se sada oporavlja. Sve u svemu je isto kao i kad si ti bio ovde.
-Zašto mi nisi javila za Sofi? Došao bih. - znam da bi.
-Nisam želela da te brinem, a i šta bi mogao da uradiš i da si znao? Ništa.
-Bio bi ti podrška. No, pružimo na lepše teme. Imali neki dečko na vidiku? Hm? - rekla je podižući obrve gore dole.
-Nema. - neću mu reći za Nemanju.
A i Nemanja nije moj dečko.
-Ja mislim da ima, ali nema veze.
Razgovor je bio prijatan, lep i osvežio me je psihički.
-Si znala da je Izabel umrla? - šta!?
-Šta!?
-Da, ni ja nisam znao, saznao sam kada sam došao, umrla je. Ako hoćeš možeš da odemo na groblje.
-Hoću.
Nakon plaćanja računa u kafiću seli smo u prvi taksi i krenuli prema groblju.
Izabel je bila upravnica doma u kome smo ja i Aleks bili. Fina žene, uvek u suknjama do poda sa vezanom kosom nas je sve volela. Plave oči su nas uvek milo gledale i u njima nije bilo sažaljenja nad našom sudbinom već samo istinske ljubavi. Kome god da je bio rođendan ona bi napravila tortu i okupile sve da bi ga proslavili, koliko toliko na lep način i na okupu.
Nije imala svoju decu pa je na nas pazila kao da smo njenim. Muž joj je preminuo dok je bila mlada, pa ne tako mlada i ostala udovica. Nije se želela udavati jer, kako ona kaže, nije imala vremena za to pored svih obaveza i briga koje su je pronalazile.
Od svih u domu najviše je volela mene i Aleksa. Nakon onog što se desilo sa Sofinim ocem mi smo izgubile kontakt.
Ta žena mi je bila više majka nego moja prava majka, žena koja me je rodila.
Kada sam imala temperaturu ona mi je skidala. Kada sam padala ona me je podizala. Kada sam plakala ona mi je brisala suze. Kada su me drugi zadirkivali ona me je branila. Kada mi je bilo gladno ona me je trajala.
I sada, kada sam saznala da je ona mrtva to je za mene bio veliki udarac i šok u isto vreme.
Taksista se zaustavio ispred velike kapije sa natpisom groblja ostavljajući mene i Aleksa same.
