Rahmanov

Prolog

'Izvini za to...'' blago sam pritiskala vatom njegovu usnu osećajući krivicu za ovo. Odmahnuo je glavom i uhvatio moje ruke skidajući ih sa svog lica koje sam čistila, a kroz to i nesvesno koristila priliku da ga dodirnem i proverim da li je okej i da li ga boli.

''Zašto mi se ti izvinjavaš?'' 

''Jer se to desilo zbog mene...''

''Moja je dužnost da te pazim...'' povređene usne počne da me poljubi. Usporavala sam ga i usporavala tokom poljupca, jer je povređen i nisam htela da se rane inficiraju za jedan glupi poljubac. Mada sam samo ja preuveličavala, jer ga puno volim i stalo mi je. Imao je svega tri ogrebotinice i malo crvenila na rukama, ali je u mojim očima i to bilo mnogo, povredio ga je ipak..

''Uspori da očistim te rane Konstantine...'' odbojnog sam stava gledala u njegovu nežnu usnu rozikaste boje koja je na jednom mestu imala preliv boje trule višnje. Delovala je sočno, pa čak i ta krv na njoj nije umanjivala tu neopisivu sočnost u mojim očima. Gledala sam je i nesvesno svojim usnama oponašala njegove. A on je bio smiren koliko god nas je ova tišina uzbuđivala.

''Pođi sa mnom u Italiju'' razrogačenih očiju se osvestim i šokirano ponovim kao neki papagaj:

''Da pođem sa tobom?! Slušaj... ovo sad...'' ustanem mu iz krila i spustim vatu na sto.

''Ovo sad je bilo samo moje sažaljenje i plod moje slabosti, ne uzimaj to za ozbiljno. Među nama, ne postoji više ništa, osim onoga što si ti uništio, ne verujem ti...'' kao opržena krenem ka vratima hotelske sobe i kad ih otvorim, ista bivaju zalupljena velikom brzinom zbog čega se štrecnem.

''Bojim se da se ovo što mi imamo ne briše tek tako...'' osetila sam neki blagi strah, nikada još nije bio ovako oštar prema meni, a potom je strah nestao kad sam tik uz svoje uho osetila njegov topao dah koji je grebao i parao moj vrat i obraz. Koliko god da sam se uspešno ili bezuspešno sklanjala od njega, sad me nespremnu uhvatio u tome kako uživam u svakom trenutku.

''Volim to što ti samo meni pripadaš...'' ukočeno sam se okrenula i polako se izmakla kada je lice prošlo tik pokraj njegovog.

''Ja ne pripadam i nisam ničija stvar. To dobro upamti...'' nasmešio se i rukama prekrio moje obraze oslanjajući čelo o moje, sklopio je oči i nosem prešao preko mog.

''Ne budi luckasta, ti dobro znaš da te niko na ovom svetu ne bi tretirao ovako kao ja i nikome ti nikada nećeš biti ono što meni možeš da budeš, samo ako to poželiš...'' umalo slepo poverujem, a onda odmahnem glavom i usne sklonim od njegovih, te okrenem glavu na drugu stranu te tako i njegove ruke sklonim sa sebe.

''Šta bih ja to tebi mogla da budem?! Ti ćeš me samo iskoristiti i prevariti, lagaćeš me kao i sve ostale-...''

''Koje ostale?'' nervozno me prekine i u jednom potezu okrene moju glavu ka sebi.

''Muškarac kad prizna svoja osećanja jednoj ženi, ona su iskrena i budi sigurna u to da ja nisam nikakav kreten da idem i svima govorim kako ih volim i da svima svoju dušu otvaram kao što sam tebi. Tvoj strah mi je jasan, ali ne mogu da shvatim da te strah osobe koja je milion puta pa i danas, dokazala da te voli i iza toga istinski stoji...''
njegove usne su se brzo kretale dok je govorio, nije bio nimalo tih, čak je na njegovom licu bio i trag ljutine.

''Ja nikada ne bih povredio tvoje srce anđele, nisam klinac... daj mi ga i obećavam da mu ništa neće faliti, pobrinuću se za to. Samo ljudi koji nam žele zlo reći će ti da bih ja tebe voleo da vidim povređenu...'' šapnuo je mirno kao da želi da se iskupi za svoj povišen ton.

Propela sam se na prste i obavila ruke oko njegovog vrata grleći ga. Obavio je najnežnije i najsporije ruke oko mog struka i zavukao ruku u moju kosu.

Nastaviće se...