PONOVO VOLIM by. Jovana Knežević ZAVRŠENA

PROLOG

− Mama, ne ističe mi biološki sat. Ne preteruj. − prevrnem očima dok uzimam sa police grisine I stavljam ih u korpu. Pogledala sam levo-desno i onda odmakla telefon od desnog uha.

− Nora, poslušaj me barem jednom. Jednom poslušaj tvoju staru majku koja ti misli dobro, a ne loše. − duboko izdahnem spremajući odgovor.

− Mama... Ne želim na slepi sastanak i ti to vrlo dobro znaš. − pokušavam da zvučim samouvereno, ali glas me polako izdaje. Sa njom se ne vredi raspravljati.

− Ma daj, Norice. Samo me poslušaj. Teta Nada je rada da te upozna sa Nikolom. − zastanem na sekund zbog šoka kojeg sam upravo doživela.

− Nikola?! Nikola?! − povisujem ton na šta privučem nekoliko ljudi na sebe.

− Da, Nikola. Onaj zgodnjak iz tvoje srednje škole. − okrenuvši se na peti, uputim se ka kasirki.

− Nikola ima 40 godina i nikad, ama nikad, nije imao devojku. Mislim da kad bih ga pitala nešto u vezi seksa, on bi pobegao od mene. − devojka niske građe, smeđe kose, se namrštila na moje reči. Usnama sam oblikovala "mama" i ona se saginjući glavu, nasmejala.

− Pa? Ja želim unučad, i ne zanima me sa kim ćeš ih dobiti. Tvoj brat je pametan. Oženio se u 21-oj godini i evo ga, uskoro slavi 18-ti rođendan svoje kćerke Nikoline. A ti? Živiš sama u onoj staroj kući na brdu, čitaš knjige i ono što je najgore, radiš kao učiteljica.

− Treba li nešto ocu? Čeka me kasirka da mi naplati proizvode koje sam uzela iz prodavnice. Na kasi... Čeka... Žuri joj se u wc... A ja ovde zadržavam red. − procedim kroz zube.

− Cigare. I ne, ne menjaj temu! Uradićeš kako sam ti rekla!

− Ili šta? Zaključaćeš me u sobu? Izbaciti iz kuće? Majko, poznajem tebe i tvoje ludilo. Jadan moj tata i njegovi živci.

− Uf. Većeras si kod nas. Imaš da nagrabusiš zbog takvog odgovora rođenoj majci.

− Nevena, dve kutije Lucky Strike-a. Majko, idem. Veza se prekida. − završim poziv pre nego što je još nešto dodala. Otvaram tašnu i uzimam novčanik, a ubacujem telefon.

− Problemi sa Svetlanom?- vadim novac i dajem joj.

− Još pitaš. Opet mi namešta dejtove sa nekim ljudima koje mrzim ili ne poznajem. Smučilo mi se, najiskrenije ti kažem, Nensi. Te ne valja ovo, te ne valja ono... Interesuje je sve. Prošli put me je pitala: „ Kada sam poslednji put imala dobar seks?" I to pred tetkom Mirnom. Ladno me je izblamirala. − vraća mi kusur i ja ga stavljam u novčanik.

− Takve su ti majke. Brinu za nas, a mi to ne cenimo. − bacam ga u torbu.

− Cenim ja to, ali sve više mi nabija pritisak. Imam 30 godina i još uvek dozvoljavam mami da mi kontroliše život iako živim sama.

− Nedostaje ti. Zato joj to i dopuštaš. Viđaš roditelje samo dva puta mesečno. Zamisli tebe na njihovom mestu.

− E to je problem. Ja kada sebe zamišljam na njihovom mestu , nisam džangrizava i dosadna nego poslušna i ćutljiva.

− Pitaću te za neko godinu kad budeš imala dete. − iskezim se uzimajući kese.

− Ako nastavim ovim tempom, ostariću i imaću devedeset mačaka. Nije mi neka uteha. − sarkastično kažem.

− Nora, pravi će doći u pravo vreme. Samo, ne požuruj ljubav, ona je vredna čekanja, ma koliko dugo ti čekala. − klimnem glavom u znak slaganja.

− Kako ide sa tobom i Lukom? − zacrvenela se.

− Odlično.

− Moj savet je pomogao?

− I više. Hvala ti što si mu našla posao. Znam da ste vas dvoje drugari iz srednje.

− Ne obični drugari, najbolji. Pomagao mi je dosta u Gimnaziji. − bacim pogled na sat i izbečim se.

− Kasniš?

− Veoma. Izvini Nensi. Nastavićemo u ponedeljak posle škole u kafiću. Može?

− Može. − gledajući u nju, sa kesama u rukama, udarim na tvrdu stenu, a kad kažem tvrdu, mislim da sam videla zvezdice u glavi.

− Izvinite, molim vas. Trebalo je da gledam kuda idem. − Nevena se zacerekala okrećući mi leđa. Skupim hrabrost jer mi je pogled sve vreme bio uperen u muške noge, i polako krenem ka njegovom licu da bih videla tu grdosiju. Blago rastvorim usta i protrljam oči. Šta je ovo ispred mene? Savršeno, isklesani mišići, nazirali su se ispod košulje bele boje. Farmerke, iscepane na kolenima, oblikovale su mu butine i noge tako da je izgledao kao da je izašao iz nekog modnog časopisa. Osmeh, vredan milion dolara; usne su mu dočarale muževnost, a da ne pominjem crnu kosu koja se stopila sa crnim očima... Teško progutam pljuvačku i nastavim sa odmeravanjem.

Brada mu je sigurno bila stara nedelju dana; lice da ne pominjem. Ono što sam opisala ne može da se poredi sa stvarnošću...

− Jesi li dobro? − pružio mi je ruku. Prihvatila sam je; stojala mu je kao salivena.

− Da... − prošaputam i on me podignu sa poda.

− Bar se nisi povredila. Ublažila ti je zadnjica pad. − taman kad sam promaštala o našem venčanju, deci, starosti, on to uništi jednom rečju.

− O. Pa izgleda da jeste. − šupljoglavac jedan, smrad, idiot, budala.

− Ja sam Marko Todorović. A ti si?

−Ne interesuje te. − uljudno kažem i izađem iz prodavnice. Ispalo je dobro. Otključam svoju fiesticu i jednim pokretom ruke otvorim vozačeva vrata i sednem u njega. Kese stavim pozadi, ubacujem ključ u bravu, zatvaram vrata i nameštam pojas. Pogledam na retrovizor i ubacujem u prvu. Puštam kočnicu i dodajem gas nakon čega mačinjem se sa parkinga i ostavljam prodavnicu u prašini. Uključujem radio i tihi glas Maje Berović ispuni auto. Pojačavam je do kraja pevušeći reći njene pesme " Broj". Ovo će biti dug petak.