S pola duše

1. deo

Suton je nebeskom beskraju iznad vode davao posebnu čar. Posmatrao sam stapanje neba s okeanom, sedeći na palubi broda i slušajući zvuk talasa. Udaljen kilometrima od kopna, uživao sam u miru i slobodi koju mi daljina pruža. Do mene je dopirao žamor gomile, ali i među toliko ljudi osećao sam čari samoće kao da sam potpuno sam u svom okruženju, samo što sam među strancima mirniji. Možda mi je upravo to trebalo, da osetim mir daleko od svih i predahnem od svega poznatog.

A onda sam ugledao nju. Tamnozelene oči su bile skrivene iza gustih trepavica, a pogled joj je bio sanjalački. Držala je foto-aparat u ruci i očarano, ali pomalo zamišljeno gledala horizont. Dugo sam je posmatrao, ne želeći da mi uskrati mogućnost da završim crtež. Dok je ona oduševljeno, i pomalo tužno, lovila trenutke foto-aparatom, ja sam proučavao njeno držanje i pogled, i olovkom ih prenosio na papir. Svetlobraon kosa joj se lelujala na povetarcu, a pune usne su bile blago otvorene. Kao da sam mogao da čujem njeno disanje, iako je bila udaljena od mene nekoliko metara. Kao da sam mogao da joj osetim miris, iako znam da mi se samo učinilo. Laganim pokretima ruke sam senčio krivine njenog prirodno lepog lica, pitajući se kako je prethodnih dana nisam primetio. Vožnja ovim brodom od Velike Britanije do istočnog dela Južne Amerike traje oko deset dana, a već su prošla tri.

I, dok sam kao hipnotisan crtao, nisam ni slutio da narednih sedam dana mogu da postanu najlepši period mog života, ali i onaj najbolniji.

"Sranje! Pazite malo, gospođo, ispao mi je foto-aparat zbog Vas!", viknula je na gospođu koja je stajala pored nje i slučajno je zakačila laktom.

Kada se ta žena uopšte stvorila tu?

Zelenooka lepotica je nervozno gledala u okean, a po izrazu njenog lica mi se učinilo da želi da skoči. Ustao sam s palube, obrisao pantalone u hodu i skinuo majicu pre nego što sam preskočio ogradu i skočio u vodu, moleći se da ovde nema ajkula. Ne želim da umrem pokušavajući da pomognem devojci koja mi je dobra dva sata bila inspiracija.

Sve se izdešavalo kao u filmu. Pronašao sam njen foto-aparat, bacili su mi pojas za spašavanje, izvukli me iz vode i svi se okupili oko mene kao da je iz okeana izašla ajkula da im odigra trbušni ples.

"Dobro sam, ljudi!", podigao sam ruke i viknuo. "Ne preterujte, zaboga!"

Moja Muza se probila kroz masu i oprezno mi prišla, zureći u mene. Ili u foto-aparat koji mi je bio u ruci, nisam siguran.

"Čini mi se da je ovaj model vodootporan", rekao sam, pogledavši je ispod mokrih obrva.

Prišla mi je i uhvatila se za njega kako bi ga istrgla iz mojih ruku. Odmahnuo sam glavom i podigao njenu dragocenu stvarčicu iznad svoje glave.

"Moraćeš večeras da večeraš sa mnom na palubi", rekao sam uz zavodnički smeh.

Namrštila se i streljala me pogledom kao da sam joj nekog ubio, a ne upravo izvadio ovu prokletinju iz vode.

"Mogle su da me ubiju ajkule, valjda sam zaslužio bar jednu večeru." Namignuo sam joj.

Zakolutala je očima i uzdahnula, zabacivši kosu iza ramena i okrenuvši se da ode.

"U sedam", rekla je u hodu. "Potraži me u restoranu."

Sviđa mi se melodija njenog glasa, inspirativna je, a meni su žice na gitari poznate.

"Jedno hvala te neće ubiti", dobacio sam.

"Hvala ni za šta, skočila bih i sama."

"Ljubaznost ne ubija, znaš", viknuo sam za njom.

"Ne pojavljuj se bez mog foto-aparata, inače ću nahraniti ajkule tobom. One ti zasigurno neće pružiti ljubaznost koju tražiš."

Zabavljen osmeh mi je zatitrao na licu, pa sam odmahnuo glavom i cerekajući se otišao po svoj crtež. Zagledao sam se u njene oči. Nešto je intrigantno u njima. Dok je fotografisala, pogled joj je bio krotak, dalek i zamišljen, ali dok je razgovarala sa mnom bio je divlji, oštriji, pomalo nadmen. Kao da ne želi ljude oko sebe i ne veruje im mnogo, pa sve ono mirno i setno prikriva hladnoćom. Deluje mi kao da je na oprezu.