Da ćutimo

Da ćutimo - Epilog

Julsko sunce ume da bude nepošteno. Da ujutru bude blago, a već popodne isisa svu snagu iz tela.
I reka ume da bude kvarna. Da joj tok bude miran, sve dok ne poželi da to prestane biti.
Zašto onda šuma ne bi imala istu ćud? U svojoj lepoti sakrije mračna bića?
Micko i Danica koračali su oslobođeni krivice, hrabro i večito zaljubljeno. Između njih trčakarao je dečkić držeći ih za ruke.
Na jednom ramenu Micko je nosio ranac, a Danica u drugoj ruci imala je ceger.
Staša im je mahnula. Počešala je svoj stomačić te povukla muškarca za ruku kako bi obratio pažnju na prijatelje koji prilaze.
Namestio je bolje svoje naočare za vid, te se široko i glasno nasmejao. Dečkić koji je trčao u njegov zagrljaj bio je musav od sladoleda, sa velikom mrljom na svojoj majici.
Nije bilo svrhe presvlačiti ih svaki put kad se umažu.
Julija je za to vreme postavljala veliki sto za piknik, ređajući plastične čaše prebrojavala je koliko će ljudi biti tu. Micko i Daca, Staša i Velja, Bor i Nina, Danilo i Pepa, na kraju Mića i ona sama. Veliki sto, mnogo ljudi, mnogo ljubavi.

Samo tri godine ranije mislila je da će umreti u samo deset sekundi. Deset sekundi je trajalo kao sto minuta koliko je prošlo od rečenice da se Petrini roditelji pozivaju, pa do rečenice da je Petra dobro, da diše i komunicira, u prevodu da nije postala biljka.
Mića je odahnuo, poljubio Juliju u teme i zahvalio se osoblju. Zatim je to isto osoblje dobilo i posebnu pažnju, ali dosta kasnije. Kada je Mića od geadskog odbornika postao gradonačelnik.
Julija je napteeovala opet, ali na drugom frontu. Više nije bila kardiohirurg na klinici, već tašta, ubrzo i baka sa punim radnim vremenom. Medicinom se bavila samo kada je pozovu za nrku komplikovanu intervrnciju. Uživala je u svojim novim titulama koje je dobila po redu.
Prvu, videvši Petru u beloj haljini kako korača ka Danilu samo mesec dana nakon intervencije, u drugoj- godinu dana kasnije. Iste godine ponovila je titule kada se Staša udala, sada će ponoviti kada Staša dobije svoje prvo dete.
O Milićevićima nije bilo potrebe razgovarati. Najbolje od njih prešlo je u tabor Jolovića. Danilo i Dalibor bili su muškarci koji su živeli za svoje porodice, svoje supruge i svoju decu. Mira i Sveta su jedno vreme pokušavali da uđu u taj krug, ali džet set, elita, krem društvo ili kako god da se naziva ta skupina samoproklamovanih bitnih ljudi imala je niže standarde od Jolovića.  U porodicu Jolović mogli su kročiti samo oni zaista dostojni.
Julija ih je obavestila o prvom unučetu, pošto Danilo nije želeo, Bor još manje. Da se Danilo pitao, ne bi mu oni ni na venčanju bili prisutni. Kadio je stan nedelju dana, samo da izbaci njihovu negativnu energiju.
Na svoje venčanje sa Ninom Bor ih nije pozvao. Niti im se javio posle toga. Nina je doletela one sekunde kada joj je Danilo javio da se ženi. Kao najbolji prijatelj posle Bora, Nina mu je bila kum na venčanju. Petru je prigrlila kao rođenu sestru i tu je počela istorija.
Napokon je istina izašla na videlo, samo Danilovo venčanje je moglo povređenu Ninu da vrati u rodni grad, a samim tim u Daliborovo naručje.
Dianu su tu i tamo sretali po gradu, na nekim polubitnim dešavanjima, ali nikada više u klubu 'Dvojka'. Vodao je suprug pod ruku kao svoj trofej, a da bi nastavila da uživa u luksuzu na koji je navikla, morala je da trpi njegove mnogobrojne afere.

"Ne, ne! Maca se pokazuje ovako...", smejao se Danilo objašnjavajući rukom kako se gestovno kaže mačka. Klupko smeđe kose u loknama, sa prodorno plavim očima gledalo je u njega.

"A ovako se kaže tata", Staša se umešala gestovno pokazivajući reč 'Lud'.

Nedelju dana nakon operacije stavila sam nov aparat. Tačnije, namešten je inplantant koji se skoro i ne vidi.
Čvrsto sam zažmurila, jer ako otvorim oči, mogu da ih čujem, a ako su zatvorene- ili ću ih čuti ili neću.
Komešanje je postajalo bistrije. Šuškanje, zveckanje, zatim i trabunjanje. Blebetanje.
Suze su me napale i nevoljno se slivale niz moje obraze, ne jedna za drugom, več u potocima. Izvor tog potoka bio je moje srce, moja duša i ostvarena ne želja, već čežnja da budem normalna među normalnijim.

"Petra, jesi sa nama?", oči su mi i dalje sklopljene i tek neznatno klimnem glavom.
Celo mi se telo trese od nadolazećih ne samo suza već i emocija koje počinju da me guše. Da me savladavaju i iz tihog plakanja prelazim u histeričan smeh.

"Da", njucam i dalje, "Sa vama sam!"

Danilo je zadnji stigao do mene. Prvo sam se setila maminog i tatinog glasa, zatim i Stašinog vriska. Sada su me zaista bolele uši od nje. Danilo je pak imao veoma lep glas. Muževan, grub, a opet milujuć.
Uživala sam u njegovom glasu baš kao i u dahu kojim mi je vrat milovao dok je šaputao.
Bilo je prelepo čuti sveštenika kako postavlja pitanje i još lepše čuti odgovor voljene osobe. "Da, uzimam", bio je melem za moju dušu.
Na vrhu najlepši reči ubrzo se našla i univerzalna reč mama...

"Ne zafrkavaj mi dete, Staša", ne ljutim se na nju, ali nije Danilo lud! On je tata.

"Uči je rečima, a još je mala!"

"Neka je uči čemu hoće, moja je ideja, njegova izvedba!"

I jeste moja želja. Želim da Anu i svako buduće dete naučimo gestovnom jeziku, jednostavno ne znam koliko dugo, jer zaboga niko ne daje više garanciju, ću moći da ih čujem. Želim da uvek možemo razgovarati. Čak i ako za to nema potrebe.

"Onda neka je nauči. Poštujem. Hajde, mami treba pomoć", povukla me je ka mami koja je postavljala sto.
Polako se cela porodica okupila, a meni je srce bilo puno. I mojoj mami, verujem!

Podržala je moj izbor karijere , baš kao što me je podržavala ranije. Čim sam diplomirala krenula sam da radim kao knjigovođa Danilovog kluba. Prvo 'Dvojke', zatim smo se upustili u ozbiljnije vode. Otvorili smo restoran 'Familijar'.
Skakala je od sreće kada sam rekla sa sam trudna, pretrnula onog dana kada sam otišla na planski carski rez.
Pogurala je Stašu da se prepusti ljubavi i nakon sto godina zabavljanja sa Veljom, naterala je da bira. Da se uda ili da pusti momka na miru. Svi smo znali da umire za njom.

"Imam nešto da popričam s tobom", gestom mi je pokazao Danilo kada sam na kraju smestila tanjire na sto.

"I ja sa tobom!", odgovorim isto, ali džaba nama gestovi, svi oko mene su ih učili, zbog mene.
Smeljuljenje mi nije promaklo, čak me radovalo, jer moju sreću delim s njima, oni svoju sa mnom, na više nivoa. I rečima i delom.

Vuče me za ruku ka šumarku, Ana je već bila u naručju moje majke.

"Šta te muči?", smeškam se.

"Ti me mučiš! Nešto kriješ", dobro me poznaje, dobro poznaje moje reči, još bolje moju ćutnju.

"Pa..."

"Petra!", privlači me više sebi i kreće torturu. Muči moje telo, muči moju želju i easpaljuje moju žensku čežnju.

"Pa... Znam da smo rekli... Ovaj... Ali..."

"Ali šta? Šta?"

Ahh, režim sama na sebe, rečitost je moje oružje, domišljatost mač kojim sečem, a sada sam tupa, jer ne znam kako će reagovati. Stvarno ne znam.

"Pa, malo sam trudna. Znam da smo rekli zbog carskog i zbog svega da bi mogli da popričamo na tu temu, ali ti si kriv", napadam ga, međutim on me pobeđuje.
Grli me jako, ljubi još jače.
Voli najjače.

"Jesam, kriv sam!", smeši se onako pakosno, "A opet i nisam. Ti si me zavodila. Volim te, Pepe. Biće sve u redu."

Dok delamo bez reči, govorimo ćutnjom i samo slušamo jedno drugo, znam, biće sve u redu. Ne samo sada, već uvek...

💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞

I samo tako, dođoše i oni do hepienda svoje priče. Putovanje beše kratko, nadam se i slatko.
Družimo se, nadam se uskoro.
Do tada, ljubim vas i volim! Čitamo se
Vaša Ikac