Lice tvoje, nebo moje,
sa njega mi munje dvoje
oči žegu,
a po njemu u rastegu
oblačići krvi lete -
buru prete.
Nepogodu i bujicu
predskazanu na tvom licu,
sevotinu bure ljute,
ljubav slute.
Još sakrivaš munje puste
tamnom šumom kose guste,
u obrve i u veđe
kriješ teške nepogode,
da je želje moje veće
ne pogode.
A ja stojim srca meka,
gole ruke, gole prsi,
al mi duša opet čeka
ma na propast - od tebeka
čeka, čeka.
Al ne mogu, oh, ne mogu,
poletiću višnjem Bogu,
poletiću u to nebo
za koje sam pokrov prebo,
beli pokrov moje sreće
poletiću
željan tiću
u tu kosu, u te veđe,
tu me neće -
tu će bura da me pređe;
Oko mene neka pali,
vaseljena nek se svali,
nek se lomi,
nek pucaju živi gromi;
A ja bolan snivam vojan
u poplanu od bure utkanu,
u snovoje snujem prame tvoje,
u bunovnom u susanku
podvikujem, jecam, snivam,
a kad bude na uranku,
snova snove da uživam.
