POTRAGA / SEDAM GODINA by Jovana Knežević ZAVRŠENA

14. POGLAVLJE

Pažljivo sam slušala sve što je imao da kaže. Od njegovog glasa, ježila sam se jer mi je prijao.

Uspevala sam prikriti koliko mi je u stvari do njega stalo.

-Gojko, neću te zaboraviti. - nisam smela da mu kažem da ga volim. Odmah bi posumnjali da nešto nije u redu.

- Leice - podsmevao mi se - Hoćeš li mi nešto učiniti? - nisam mogla da ga odbijem. Ustala sam I prišla mu.

- Šta?

- Zagrli me. - sagla sam se I zagrlila ga. Pomirisao mi je kosu I šapnuo: „ Uživaj dok možeš."

Prebledela sam. Policajci su ušli i dok su ga vodili, namignuo mi je. Osmeh mu je celo vreme bilo na licu.

-Vidimo se, Leice. - Nikola je ušao da bi isključio kameru. Kada ju je isključio, približio mi se.

- Imamo ga. Neće se izvući. - stavio je hladnu šaku na moje rame. Unervozila sam se.

- Nikola? Hoćeš li me odvesti kući?

- Hoću, Lea.

*

Bilo nam je lepo dok je trajalo.

Kada je Gojko doveo drugu ženu, bila sam ljubomorna koliko pažnje posvećuje dotičnoj. Planirala sam da je se otarasim, ali Gojkova majka bi uvek pokvarila planove.

Zato sam joj nameštala.

Prvo, nadrogirala sam je da ne zna gde se nalazi. Gojkova majka ju je otreznila jer je bila medicinska sestra I znala je te stvari.

Drugo, kada se udala za mog Gojka, imala sam osećaj da se svet srušio. Stoga, postepeno sam joj prilazila I udovoljavala joj. Nekoliko puta, namestila sam joj batine. Ne znajući da sam ja u stvari glavni krivac za to, poverila mi je ceo svoj život.

Imala je roditelje, imala je dečka, imala je život pre otmice.

Ja nisam.

Moj život se svodio na neprestan beg od porodice jer me nisu razumeli.

Stoga, smislila sam plan.

Čim bude rodila, pokušaću da nasamarim Gojka da je ubije.

Ali, sudbina je imala druge planove.

Leontina je rodila zdravog dečaka. Bila sam prisutna kada ga je Gojkova majka ubila. Leontina nije bila svesna od količine lekova koje je primila.

-Dečak nam ne treba, Lajla. Mora prvo devojčica da se rodi.

-Znam, draga majko... Znam... Idem kod Gojka da mu javim.

I naravno, otišla sam I sve mu ispričala.

Tri godine kasnije, Leontina je opet zatrudnela. Posle devet meseci, rodila je devojčicu.

Moj Gojko je bio presrećan, ali I Veljko što je konačno dobio sestru.

Plan je trebao uskoro da se odigra I za ostvarenje cilja, uvek je bilo potrebno sredstvo.

Jednog popodneva, dok je Leontina spremala hranu za bebu, pričala sam sa Gojkom.

-Planira da pobegne. Veljko mi je rekao. Znaš šta će se desiti ukoliko pobegne. Ne smemo to dozvoliti, Gojko. - progutao je poveliku knedlu gledajući u umornu Leontinu.

- Znači, moramo što pre da reagujemo. - smeškala sam se lažno da Leontina ne bi pomislila da o njoj pričamo.

- Da... Moramo. Preuzeću brigu oko Valentine.

Kada sam dobila onoliko koliko želim informacija, odvela sam Leontinu do groblja ispod kuće. Tu je posadila cveće sa mojim sinom ne znajući da Veljko zna da mu je majka živa I da ga je naterala da to uradi kako bi joj otkrio sve.

Rupu sam odavno iskopala sa Gojkom. Leontina nije je ni videla. Upala je u nju I gađala glavom.

-Nisi trebala da se zezaš sa mnom, Leice. Svako na kraju plati. - Veljko je stao pored mene.

-Mama? Šta ćemo sad? - Leontina se uplašila od mog pogleda. Pokušala se pomeriti, ali zbog veličine rupe, nije uspela.

-Zovi dedu I babu. Ostalo ću ja srediti.