Posledica nas

5

-Sta se desilo?-pitam Andreja kad izadje iz Hanine sobe.

-Polako, sedni.

-Hani su otkazali misici nogu. I zbog toga je doslo do grcenja organa i mucnine.

-Cekaj, da li to znaci?-umesa se Tamara.

-Hana sada ne moze ni da jede ni da pije. Ako to ubrzo ne resimo, ona ce umreti-kaze i meni padne mrak na oci.

-Sta...Damjane, neces dozvoliti da ona umre.

-Anastasija, mi ne mozemo uticati na to.

-Pa ces je pustiti da umre? Dete koje gledas vec 13 godina ces pustiti da umre?!

-Zapravo postoji nesto sto mozemo da uradimo-doda Andrej.

-Znas da je rizicno...

-Ne mora biti, necemo znati ako ne pokusamo.

-Hocete li nam reci nesto ili cete pricati kao da nas nema?!-popizdi Tamara.

-Da li se secas one operacije o kojoj sam ti pricao?-pita me Damjan i ja klimnem glavom.

-Glavni razlog mog nedopustanja je bila mala verovatnoca da ona uspe. Oporavak je dug, i samo mali procenat ljudi uspe da se izvuce. Hana je sada kriticno, na tebi je da li zelis da udjes u rizik.

-Zelim-kazem bez predomisljanja.

-U redu, to smo resili. Donecu ti papir koji moras da potpises-Andrej nas napusti.

...

-Izvoli-pruzi mi papir sa potrebnom dokumentacijom. Na papiru nije bilo nicega neuobicajenog, samo formalnosti. Ali kada sam uzela da se potpisem videla sam jos jednu liniju ispod.

-Za sta je ova druga linija?-pitam Andreja.

-Potpis drugog roditelja.

-Zar to ne moze nekako da se izbegne?-izvadi me iz situacije Damjan. Na ovo se Andrej sav zbuni.

-Zasto bi to bilo tesko?

-Duga prica, pitao sam da li se to moze izbeci?

-Pa ne, ovo je vrlo slozena operacija i potrebna mi je dokumentacija.

-Mogu ja da se potpisem umesto njega?-sapne mi Damjan ali ja odmah odmahnem glavom.

-Ne zelim da te uvlacim u probleme.

-Ne uvlacis me.

-Damjane...

-Anastasija kako mislis da mu objasnis da ima dete za koje ne zna?

-Ne znam.

-Upravo tako, zato mi dozvoli da se ja potpisem umesto njega-kaze i okrene se ka Andreju.

-Daj da se potpisem.

-Ti nisi njen otac.

-Otkud znas?

-Damjane, upasces u veliki problem. Laziranje da je dete tvoje nije nimalo dobro za tvoju reputaciju.

-Damjane, Andrej je u pravu. Nacicu ga i objasnicu mu.

-Da li si sigurna?

-Jesam, Andrej nabavicu potpis do veceras-kazem i on se namrsti.

-Da li mozemo da porazgovaramo na trenutak? Nasamo-insistira i vise ne vidim onu ljubaznist u njegovim ocima.

-Da, naravno.

Okrene se i krene nekim putem a ja ga pratim kao neko kucence. Ubrzo smo se nasli u ogromnoj kancelariji na zadnjem spratu.

-Ovo je tvoja kancelarija?

-Aha, a sada mi reci sta vi mislite da radite?

-Ne znam na sta mislis-nasloni se na sto dupetom dok ja idalje stojim kao kip.

-Itekako znas, znas da bi Damjan taj papir potpiwsao bez obzira na sve, Zasto zelis da mu unistis karijeru?

-Sta? Kako se samo usudjes da me optuzis da zelim da mu unistim karijeru?-sada se naljutim.

-Itekako sam svesna da ovo moze da mu unisti karijeru i bvasw zbog toga to nece uraditi.

-Tvoja cerka ce umreti bez tog potpisa.

-Mislis da nisam svesna toga. Covece, ponasas se uzasno-kazem i on pametno precuti.

-Nabavicu taj potpis i ne brini, necu unistiti tvoju i Damjanovu reputaciju-dodam i bez reci odem iz bolnice.

...

Ne mogu da verujem da neko moze da bude tako okrutan i sebican. Nikada nisam mislila nikome da unistim karijeru i zato sam smislila sta cu da uradim.

-.Pozovite Luku Jovica u restoran hitno-kazem zeni za pultom i produzim dalje do restorana. Narucila sam viski, trebalo mi je nesto zestoko.

Vec jhe proslo dvadeeset minuta i njega nije bilo. Vec sam pocela da gubim nadu da ce sici ali eto njega. U skomplegt sivoj trenerci nasao se na vratima restorana. Kada me je primetio dosao je i seo pored mene.

-Trebalo ti je dugo-prokomentarisem otrovno.

-Zvala si?

-Moram da razgovaram o necemu vrlo bitnom sa tobom.

-Bilo je i vreme.

-Šta?

-Bilo je vreme da dodjes i da razgovaras sa mnom. Imamo dosta nerasciscenih stvari.

-O cekaj?-da li on misli da sam dosla da razgovaram o nama?

-Ne zelim da razgovaram o onome o cemu ti zelis da razgovaras.

-Nego?-pita i ja se zagledam u njegovo lice. Imao je podocnjake i izgledao je poprilicno umorno.

-Moras da potpises ovaj papir-pruzim mu ugovor i on ga zbunjeno uzme. Prouci ga i nista ne govori.

-Samo gfa potpisi.

-Znas da nista ne potpisujem pre nego sto ga procitam-e sada sam se uvalila zestoko.

-Ko je Hana?-pita napokon idalje drzeci papir u svojim rukama.

-Moja cerka.

-Imas cerku?-pta zbunjeno.

-Da. 

-Zasto treba da se potpisem?-pita zbunjeno i nesto mu sine. Mislim da je bacio pogled na kraj papira gde stoji moj potpis i linija za njegov i posle ga vratio na datum rodjenja deteta.

-Hana je tvoja cerka-prelomim o kazem mu slabasnim tonom. Dzaba to sto sam popila kmalo kada to nista ne deluje u razgovoru sa njim Cutao je kao da je duboko razmisljao o necemu.

-Treba mi tvoj potpis da bi mogla da s eoperise.

-Zasto?

-Hana je paralizovana vec godinu dana, i ako se ne operise sad mogla bi da umre-kazem sa nekom knedlom u grlu dok se on  idalje ne usudjuje da me pogleda. Bez reci pruzi ruku ka meni i ja mu dam hemijsku. Da mi papir nazad i u meni se pojavi tracak nade kad vidim da je papir potpisan.

-Hvala ti.

-Zelim da je upoznam.

-Luka...

-Pusticu da se operacija zavrsi, taman i meni da se sklegne ova informacija. Ali zelim da je upoznam i zelim da me pozoves da porazgovaramo o ovome-kaze odlucno.

-Ovo je moj broj-pruzim mu karticu iz hotela.

Tek tako sam izasla iz hotela i napokon prodisala. Ovo je ispalo mnogo lakse nego sto sam mislila da ce biti. 

-Halo? Damjane?

-O hvala bogu javila si se. 

-Nabavila sam potpis.

-Šta? Kako?

-Pricacu ti, dolazim u bolnicu