PONOVNI SUSRET

°6. Deo°

" Miloše?"

" Aleksa, šta sam ja tebi rekao za ovo ?! Koliko treba da ti ponavljam da ne radiš ovo ?! "

" Izvini. " Okrenuo se i pobegao je.

" Ti ga zaš ? "

" Bolestan je, pored toga i pije. Lečeni alkoholičar, ali ne i izlečeni."

" Nije mi ni čudno što ga znaš."

" Ha ha ha jako smešno. Ajde odbaciću te do kuće. "

" Nema potrebe. "

" Ajde prekini taj inat jednom u životu i dopusti mi posle ovoga da te odvedem kući ! " Prodrao se na mene iz sveg glasa, toliko jako da sam se preplašila.

" Kreni Hana !"

Mrzovoljno sam krenula za njim. Stigli smo do njegovog auta i sela sam na suvozačevo mesto. Put je prošao u tišini. Nakon nekog vremena je stao ispred moje kuće. Krenula sam da  izlazim ali me je on uhvatio za ruku. Okrenula sam se prema njemu i u očima sam mu videla puno sažaljenja, neke nade i tuge.

" Da li bi htela da odemo sutra na neko piće ili tako nešto. Sutra je vikend pa imaš vremena verovatno."

" Imam vremena, ali ne želim da izadjem sa tobom."

" Molim te, želim da se iskupim bar nekako."

" Znaš, nekada nisu potrebne materijalne  stvari i izlasci da bi se odužio za nešto što si uradio. Potrudi se da ti oprostim."

" Molim te Hana. Samo obično piće. "

" Dobro, razmisliću. "

" Molim te."  Dvoumila sam se.

" Dobro, vidimo se ovde sutra u 20h."

" Dogovoreno. "

Izašla sam iz auta i ušla sam u dvorište.
Čekaj zašto sam ja pristala da izadjem sa njim. Jaooo glupačooo ne znaš lepo da razmisliš.

~sutradan, veče 19:50~

19:50 je i ja sam gotova sa spremanjem. Nisam ništa specijalno obukla. Obična crna majčica, crna suknja sa tananim belim linijicama, crna torbica i providne štiklice. Nisam htela jaku šminku jer inače i ne volim puno da se šminkam. Uuu već je 19:58. Brzo sam stavila medaljon i izašla sam napolje. Ugledala sam Miloša naslonjenog na auto, imao je crnu košulju i pantalone. Prvi put ga vidim ovako obučenog i mrzim što ovo kažem ali... prelep je. Košulja mu je naglasila svaki milimetar njegovog tela, a na vratu je nosio neki zlatni lančić.

" Prelepa si malena."

" Ni ti nisi loš. Nikada te nisam videla ovako obučenog."

" Ne oblačim se često ovako. Samo za specijalne prilike." Namigne mi i otvori mi vrata od auta. On je seo na vozačevo mesto i mi smo krenuli.

" Zar nije malo čudno što izlaziš sa maloletnicom, mislim šta će drugi reći. "

" Samo si 3/4 godine mladja od mene, tu nema ničeg lošeg. Nego, u koji restoran želiš da idemo ?"

" Pa iskreno, pošto je prijatno veče, bilo bi lepo da kupimo nešto u Meku i da odemo u park. "  Malo je reći da je bio u šoku.

" Čekaj, hoćeš da mi kažeš da sam se ja ovako spremio i ti takodje za park ? "

" Pa to mi je sada palo na pamet ali ako ne želiš u redu je idemo bilo gde. "

" Ne ne samo... iznenadila si me. Druge su obično tražile neki elegantni restoran, a ti... ti želiš nešto... da kažem skromno iako si iz toliko bogate porodice. "

" Ja sreću ne tražim u materijalnim stvarima. Materijalne stvari su mi pored lepih stvari donele i puno loših, ali porodica i pravi prijatelji su mi bitniji.

" Gledao me je nekako očarano. Malo mi je neprijatno.

Izvinjavam se zbog neaktivnosti, evo novog dela, nadam se da čitate priču i da vam se svidja.😊❤️ Uskoro idu likovi😏