Gorica je stajala ispred stare,oronule kućice u malom, polumračnom sokaku. Prišla je starim drvenim vratima, koje su pod naletima vremenskih uslova proteklih godina, počela da se ljuspaju. Bacila je pogled ka prozorima i uočila je da je njihovo stanje identično kao sa vratima. Prozorska stakla bila su vidno prljava a cveće u saksiji, koja je stajala na jednom od prozora, bilo je osušeno. Fasada na kućici na jednom delu je otpala, pa su se ispod nje nazirali blokovi.
Otključala je vrata pa ih je otvorila snažnim pritiskom na kvaku. Snažan miris memle i buđi udario joj je u nos. Zakoračila je unutra. Brodski pod koji je sad već ličio na obične daske, zaškripao joj je pod nogama. Prišla je prozoru i pomerla je zavesu, pa teškom mukom otvorila prozor. Pred očima zaplesale su čestice prašine koje su joj ušle i u nos, pa je Gorica glasno kinula.
-Nazdravlje - čula je nečiji glas iza leđa.
Trgla se i okrenula. Pred njom stajao je muškarac tridesetih godina, tamne puti, sa očima boje dubokog mora i najbeljim zubima koje je ikad videla. Krasio ga je slabašan smešak i kraća kovrdžava kosa.
-Hvala. Dobar dan. Nisam videla nikoga u dvorištu kada sam došla.
- Izvinjavam se. Moja nana me poslala. Videla je da neko otklučava baka Maricina vrata i poslala me da proverim. Nadam se da vas nisam uplašio.
-Ne niste. Ja sam Maricina unuka. Nisam dolazile ovde od kada je baka Marica preminula. Sigurno nekih dvanaest, trinaest godina.
- Ti si Gorica?
-Da, a kako znaš moje ime?
-Ja sam Petar. Sećaš li se? Zvala si me Pera ždera.
-Jao Bože, pa ja sam to potpuno zaboravila - nasmejala se iz srca. Sad sam se setila. Pa više ne ličiš na Peru žderu - reče odmeravajući ga.
-Ni ti meni više ne ličiš na Pipi dugu čarapicu, mada još uvek imaš te pegice kao ona.
-Ne podsećaj me - nasmejala se. Što si prestao da mi pišeš?
-Što si prestala da mi odgovaraš?
-Zato što si me nazvao razmaženom. Bila sam ljuta.
-Više nisi?
-Razmisliću. Gde ti je baka Kata?
-Eto je tu. Sigurno se pita gde sam. Hajde ako želiš da je pozdraviš, i možda da popijemo kafu, čaj, nešto?
Baka Kata bila je presrećna što vidi Goricu. Ista si moja Marica, ponavljala je neprekidno.
Gorica im je ispričala razlog dolaska. Želela je da promeni okolinu, da započne svoj život negde od nule. Znala je da bakina kuća prazna, pa je rešila da dođe baš tu. Srediće kućicu za život, imala je para od maminog stana koji je prodala u Novom Sadu. Samo još da nađe hotel u kome će do tada da bude.
Petar je odmah pozvao svog druga Mikija koji je bio preduzimač da već ujutru pošalje ekipu koja će pregledati kućicu i videti šta mogu da urade povodom nje. Gorica mu je bila izuzetno zahvalna. S obzirom da je karakterno bila takva da sve hoće odmah i sad, ubrzo se bacila na posao. Posle višečasovnog sređivanja bakinih stvari, već pomalo umorna i gladna, bila je zadovoljna. Bakine stvari u kućici su mahom propale ali je uspela da zadrži bakin servis za čaj koji je bio netaknut, samo prekriven prašinom, nekoliko starih fotografija koje je tu našla, jednu malu škrinjicu, punu nekog bakinog „blaga", dve stare slike sa zida kojima će da zameni ramove, bakinu stolicu na ljuljanje koju će videti da restaurira, malu hoklicu koju joj je deda napravio pre nego što je umro, jedan heklani stolnjak i par šustikli koje su ostale cele, sliku bakinog portreta urađen grafikom i bakinu mašinu za šivenje. Bila je to stara bagatova mašina na kojoj bi joj baka šila identične haljinice za nju i za njenu lutku Maju. Još uvek je čuvala Maju. Kada je prodala mamin stan i kada se pakovala, prvo je nju ubacila u torbu. Sada je Maja opet došla kući.
Radovi su se brzo odvijali, a Petar i Gorica su postajali sve bliskiji. Ponekad su imali osećaj kao da se nisu ni razdvajali. Gorica se divila Petrovom umeću za uređivanje enterijera, tim više što su im se ukusi potpuno podudarali. Uskoro mala kućica, ličila je na pravi dom.
Bakine stvari je pažljivo rasporedila po kući. Mašina za šivenje zauzimala je centralno mesto u dnevnom boravku. Gorica nije znala da šije, ali je upisala kurs koji je sa lakoćom savladala. Kada bi sela za mašinu, imala je utisak kao da njena baka sedi tu uz nju, pa bi eto ponekad, umela da „prozbori koju sa njom".
Polako se bližila jesen. Oblaci su tih dana bili olovni i teški, a kiša je neprekidno padala danima. Petar je sve manje dolazio kod nje. Njegovo odsustvo je zaista primećivala. Falio joj je da joj prvi poželi „dobro jutro" i da joj uveče poslednji kaže „ Laku noć i mirni snovi". Po prvi put se istinski zabrinula za nekog. Prvi put nakon pet dugih godina.
Nije imala drugog izbora nego da pita baka Katu. Baka Kata je skuvala kafu.
-Gorice, zašto si ti došla ovde? Zašto si pored velikog grada u kome si živela došla u naš mali gradić? Zapravo kad razmislim nisi imala neki razlog. I tamo si imala stan. Veliki gradovi imaju više mogućnosti za dobar posao. Ovde sa fakultetom radiš u maloj poslastičarnici, za malu platu. Jel postoji neki razlog?
- Ne baka Kato. Zašto me to to pitate? I kakve veze ima Petar sa ovim?
- E dete moje, i više nego što misliš ima. Znaš, Petar nije zaljubljive prirode, ali se u tebe zaljubio do ušiju. Nije mi rekao, znam. Nikada nije toliko pričao o nekom, toliko provodio vreme sa nekim.
- Ali ja opet ne razumem zašto ste me sve ono pitali?
-Zato što te je pre nekoliko dana neko tražio ovde. Muškarac. Rekao je da ti je muž i da će doći opet.
Gorica je pobelela. Srce je počelo nekontrolisano da joj tuče a ruke da se tresu.
-Moram da idem - rekla je baka Kati i ustala ali su joj noge neposlušno klecnule pa je sela.
-Dete, da li si dobro? - upitala je usplahireno. Da pozovem hitnu pomoć?
-Ne, ne, nikako. Dobro sam. Moram kući. Zaboravila sam da mi je šporet ostao upaljen.
Ušavši u kuću zaključala se i sela je u bakinu stolicu za ljuljanje. Našao me je, našao me je, ponavljala je. Šta sad da radim? Gde da bežim? Gde da se sakrijem? Bože moj ne opet. Ne mogu opet da prolazim kroz to.
Sedela je u mraku sobe a neki strah se uvlačio u nju. Zaplakala je.
-Šta da radim sada baka Marice, šta? - tražila je odgovore gledajući ka bakinoj šivaćoj mašini. Daj mi odgovor, rešenje, neki znak, bilo šta.
Kada je začula snažno kucanje na vratima gotovo je vrisnula.
-Otvori, ja sam, Petar.
Gotovo je otrčala do vrata i bacila mu se u naručje plačući. Petar je snažno zagrlio. A zatim je skuvao čaj i seo je da popriča sa Goricom. Tada mu je priznala sve njene strahove, sve o njenom begu iz velikog grada, o maltretiranju koje je pretrpela, batinama koje je dobijala, i o noći kada je malo falilo da izgubi život. Tada je otišla od njega. Pobegla je. Znao je da joj je majka živela u Novom sadu i da tamo ima stan i zato nije smela da ode i ostane tamo, već ga je prodala i došla tu. Nije joj bio muž, iako se tako predstavljao, već neko na koga je slučajno naletela u tom teškom periodu kada joj je majka preminula.
-Ali zašto mi nisi rekla? Znaš da bih te zaštitio. Znaš koliko te volim.
-Ne znam Petre. Kako mogu da znam kada mi nikada nisi rekao. Mislila sam da me ceniš kao osobu. Ne bih ni pomislila da osećaš isto što i ja.
- Kada sam čuo da te traži muž, odustao sam od nas. Zato sam se odaljiio. Zato sam se distancirao. Sada, kada znam istinu, nikada te više neću pustiti iz svog naručja.
Tada je poljubio. Svoje usne spustio je na njene, nežno i strasno. Znala je da je rekao istinu. Osetila je sigurnost koju do tada nije imala u svom životu.
Tu noć Petar je prespavao u njenoj kući i njenom krevetu. Dok je otišao do baka Kate da joj ispriča istinu, ona je sela na mašinu i na brzinu sašila još jednu jastučnicu za jastuk. Znala je da će joj trebati. Sutra će morati da ode da kupi još materijala.
Trebaće - nasmešila se.
Sa zida posmatrao je bakin portret zagonetno se smešeći.
S. K.
