Martu je trgao zvuk sirene a onda je odskočila nezgodno u stranu i pala je na travu. Ispred nje zaustavio se auto.
-Šta radiš na sred ulice Marta? - Dragan je upitao. I zašto dođavola ne reaguješ na sirenu. Da je neko drugi bio u kolima, ko zna da li bi stao i da li bi sada pričao sa tobom.
Izbezumljeni pogled njegove žene ga je uplašio. Taman je htela da mu nešto kaže kada se onesvestila. Dragan je podigao i uneo je u kola.
- Marta, Marta jel si dobro? - pitala je Žana.
Tadija, Gagi, Marta se probudila.
- Jel si dobro dušo? - upitao je suprug.
- Da, šta se desilo?
- Onesvestila si se na sred ulice. Nisi čula sirenu uopšte, a kada smo stali, samo si se sručila.
-Mama, mama, videla sam je. Mama videla sam je, živa je.
- Koga si videla Marta? - upita je brat.
- Sofiju. Sofiju sam videla majko. Tata živa je, tata.
- Milice, pozovi doktora Neškovića.
- Ne treba mi doktor, živa je. Živa je - vrisnula je.
Deca, uplašivši se, utrčali su u sobu.
-Mamice, šta je bilo mamice?
- Ništa, sve je u redu dušo. Mama je sanjala nešto pa se uplašila.
- Baka je u pravu. Hajde idite sa ujnom da se igrate.
Kada su deca izašla iz sobe, baka Rada je progovorila.
- Deco draga, ja sam eto stara. Slabije i vidim i čujem. I meni se ponekad učini da je vidim. Ali nisam vam rekla. Da jesam rekli bi ste da sam prolupala od starosti. Pomislila sam da je došla po mene, po svoju baku. Ali još sam tu. A ja je eto čekam, da opet budemo zajedno.
- Šta je sa vama? - povisi glas Goran. Znate da to nije moguće. Da je živa, sada bi imala trideset jednu godinu, ne bi imala osam.
- Tako je. Mislim da si pogrešila dušo - reče Dragan zagrlivši svoju ženu.
- Znam da nije logično, ali to je bila ona.
- Siguran sam da si sanjala ili da si bar videla nekoga ko je ličio na nju.
- Nemojte da me pravite ludom. Videla sam je. Videla sam moju Sofiju - zaplakala je.
- U redu je. Hajde dušo popij ovaj lek i smiri se malo. Hajde biće ti bolje.
Jutro je osvanulo sunčano. Cvrkut ptica je dopirao kroz prozor. Milica je ustala iz kreveta i otišla je u kupatilo da se umije, očešlja i obuče. Na šporet je pristavila kafu. Nije želela da budi ukućane već je želela da ih pusti da se naspavaju. Baka Rada je ustala odmah posle nje, pa je Milica dodala vodu u džezvu i za nju. Sele su na verandu.
-Milice znam da je teško poverovati, ali i ja Sofiju viđam često. Možda umišljam, a možda pokušava da nam nešto kaže. Znaš da njeno telo nikada nije pronađeno. Možda nam daje znak gde je kako bi je našli. A možda je zaista došla po mene.
- Ne znam, nisam pametna evo. Gde je viđaš mama?
- Tamo na putiću ili na brdašcu. I nisam luda da znaš.
- Nisam to ni rekla mama. Idem da nam napravim po limunadu, prijaće nam uz kafu.
Dok je Milica cedila limun u kuhinji baka Rada je zagledano gledala ispred sebe. Pričinilo joj se da je videla u daljini, svoju unuku Sofiju. Iako joj je vid bio oslabljen, učinilo joj se da je u ruci držala jabuku.....
