КRUZ - Igra ćutanja, 3. dео ✍

Poglavlje I

Otvorio je oči kako bi pogledao u sat. Petnaest minuta ga je delilo od predviđenog vremena za sletanje aviona na liniji Majami – Panama Siti. Progutao je nasuvo i kroz ždrelo pogurao nepostojeću knedlu ne bi li bar na tren sprečio dizanje mučnine koja se tokom leta malo-pomalo pela sve više. Nije mu uspelo, samo su zamenile mesta – mučnina se popela u grlo, a imaginarna knedla se zaglavila u dušniku sprečavajući ulazak vazduha u pluća. Osetio je navalu adrenalina koju je organizam ubrzano stvarao kako bi nužno podigao srčani minutni volumen a time i snagu i budnost tela. Ali, slaba je bila vajda od toga – povećanje prokrvljenosti tkiva i glukoze u krvi nisu bili dovoljni da se izbori sa stanjem u kome se nalazio. Protivno skoku adrenalina, koji čoveku omogućava borbu sa emocijonalnim stresom, osećao se poraženo, kako fizički, tako i mentalno.

Nakon punih pet godina, vraća se...

Trebalo bi da je srećan, ali... sreća je kučka prevrtljiva. Mogla bi ga prevariti opet.

Posegao je za flašicom vode i otpio nekoliko gutljaja. Voda je potisnula zaglavljenu knedlu, ali je momentalno osetio stvaranje nove. Povezao ju je sa majušnim svetlim tačkama koje je ugledao kroz prozorsko okno aviona. Izgledale su poput svitaca rasutih u noći. Nekada je bio opčinjen takvim prizorom. Verovatno, deo te magije još živi u njemu čim ne može odvojiti pogleda od njih. Sve su bliže... Pretvaraju se u svetložute mrlje koje cepaju noćnu tminu.

− Molimo vas, vežite pojaseve! Slećemo! – začulo se iz razglasa, ali njegov mozak čuo je nešto drugo.

Najava sletanja bila je okidač za još jedan flešbek*.

...

Leti!

Osluškuje rad motora, ali prati i sve ostale zvukove. Čuje se neobičan huk koji postaje sve glasniji. Prepoznaje tonove koji ga čine iako nikada ranije nije čuo ništa slično, a nije imao ni prilike – na obuci nikada nisu leteli na toj visini.

Vetar!

Skreće pogled sa komandne table i upire ga u tminu ispred sebe tražeći pravolinijski poređane tačkice svetlosti u daljini. Ne pronalazi ih njegov pogled. Gde su?! Sad su bile tu!

Mrak postaje sve gušći, a zastrašujući huk sve jači...

Cesna počinje da pleše. Naleti jakog vetra teraju je na grozničavi ples. Drži čvrsto komandnu palicu i pokušava održati letelicu na zamišljenoj putanji, ali otkloni su sve češći i sve veći... levo, desno, pa opet levo...

Nešto pada iza njegovih leđa i kotrlja se po podu kabine... levo, desno, pa opet levo...

Uleteli su pravo u oluju!

Vraća pogled na komandnu tablu... 16000 stopa. Munjevito razmišlja šta da radi: ako podigne letelicu i srećno izađe iznad oluje, neće moći da je prizemi na dogovoreno mesto (preleteće ga), a još gore od toga mogao bi biti susret sa nekom vazdušnom strujom; ako je spusti, postoji mogućnost da prerano sleti.

Olujni udari su sve jači, nebo se igra sa njima.

Odluči se!, naređuje sebi.

Protiču sekund, dva... Duži su mu od godine.

„Šta se događa, dođavola?!", pita čovek koji sedi na mestu kopilota.

Nema vremena da mu odgovori. Više nema vremena ni da razmišlja!

Spušta komandnu palicu i cesna počinje naglo da ponire.

„Šta radiš, budalo?!", čuje unezvereno pitanje svog saputnika. „Hoćeš da nas ubiješ! Ako je ovo još jedna tvoja igra..."

„Umukni!", naređuje mu besno jer, upravo, pokušava da im spase živote. „Drži se!"

15000 stopa... 14000 stopa... 13, 12... Letelica više ne pleše.