Neobičan let zaljubljene stjuardese.

ZBUNJENI ŠARMER 2 deo

2 DEO

Posmatrao sam zbunjeno, kako se detinjasto osmehuje izrazu moga lice, jer se verovatno jasno videla moja neverica, čuđenje, što je vidim uz sebe i onda mi je objasnila, da se jedna stjuardesa razbolela i kad je ušla u kučicu, čula je da se traži zamena za nju. Nisam htela do propustim tu priliku i otrčala sam do menađera i prijavila se za ovaj let, koji je on odobrio na moju radost. Slušao sam pažljivo njene objašnjenje zašto je sada u avionu. Sagnula je svoju lepu glavu i uz širok osmeh je tiho rekla, da je došla zbog mene, da još ovu noć provede sa mnom. Zatim mi je ispričala detalje o svom poslu u pilotskoj kabini i čim sam ga obavila, potražila sam te. Zatekla sam te kako spavaš, a sada te nešto prepalo, neki ružan san.

Opet me pomiluje po licu, a ja sam i dalje u neverici gledao u stjuardesu iz sale. Konačno se sasvim razbudim, prihvatih, mada sumnjičavo, da je ona tu i ispričam joj svoj san.

Zbog nekih prošlih događaja gde sam za san mislio da je java, postao sam obazriv. Jednom mi je u san došla bivša devojka, moja velika ljubav i sve je bilo puno emocija, potpuno stvarno, uzbudljivo. Sela je na krevet uz mene, odevena u jedan plavi komplet, koji je nosila na sebi kao i onog dana, kad smo se upoznali. Zagrlili smo se i oboje plakali od sreće što smo ponovo zajedno. Onda me silna radost koja me obuzela, probudila iz sna, suze su mi i dalje tekle...ali nje više nije bilo. Nekoliko dana kasnije saznao sam, da je te noći umrla...

Pogledao sam u svoju stjuardesu, posmatrajući njeno milo lice i zagrlio je. Pošto su nam sedišta bila u poslednjem redu, mogli smo da se milujemo i skriveno ljubimo, a i ubedih se, da je ovo stvarnost. Ona me jednom strasno poljubi, nekom slatkom toplinom, dok su joj zenice svetlucale i šapne mi da će iskoristiti svaki trenutak da svrati. Sećam se njenog zanosa dok je govorila da ćemo kad avion sleti, otići negde da oboje uživamo. Mesto za to, lako ćemo naći.

Sva je bila poput žeravice, lice joj je gorelo a oči su joj plamtele, dok je izgovarala poslednje reči, a onda je otišla, osvrčui se prema meni.

Ovo je stvarnost, želela je moja mašta, srce me također ubeđivalo u to, a što se moglo očekivati od njega. Svašta sam doživeo u životu, mnoga čuda, i buđenje uz nju je bilo poput njih. Mislio sam, kako nešto, što je do malopre izgledalo nemoguće, postalo moguće. I ta njena priča je bila jednako neobična. Upitah samog sebe, šta se ustvari dešava, okrenuh se za njom, ali ona je već bila nestala. Nikako nisam mogao da verujem da je ona sa mnom u avionu, nikako...uprkos tome što je sve delovalo realno. 

Onda reših da prestanem da se zamaram, jer ionako nisam bio sposoban da se skoncentrišem...nešto će već iskrsnuti i razjasniti ovu neobičnu realnost.

Kada se mi uopšte udubljujemo u sam pojam života, umiranja, nastanak nama potpuno nejasnih događaja. Jednom sam sa jednim izuzetno pametnim prijateljem pričao do 3 ujutro o beskonačnosti svemira. Obojica nismo mogli zamisliti ni beskonačnost, ni konačnost. Može li svet biti kao ova kutija šibica, zatvoren i konačan, upitao se on. A šta je izvan te kutije šibica, ne možemo reči da nema ništa, kad ima, govorio je već pomalo pijan. Razglabali smo satima na tu temu, razišli smo se, još više sluđeni, jer se nismo ni malo približili odgovoru.

Sećam se, koliko sam tada bio van sebe, da sam se čvrsto zarekao da neću tu temu o beskonačnosti svemira više nikada spominjati, niti se nervirati zbog nje. Ali ne može se pobeći od neshvatljivih događaja.

Jednom sam preživeo saobračajnu nesreću i doživeo čudne vizije, a niko mi nije verovao. Pa sam se pitao kasnije, koje sve tajne mi ne razumemo.

Pao sam u nesvest nakon udarca motora, dok sam pretrčavao ulicu. A onda sam video sebe kako ležim na operacionom stolu i ispod mene čelavu glavu doktora, koji je rekao u jednom momentu mojoj majci, da se budim iz nesvestice. I nakon par minuta ugledah njegovo podbulo lice iznad sebe. Imao sam 14 godina, umotali su mi glavu, jednu nogu i rekli da dođemo kroz 15 dana. Međutim, kad sam ceo događaj iz sale ispričao majci, ona mi je odgovorila, da mi se ko zna šta učinilo, posle udarca glavom u asfalt. Ponovio sam uporno reči lekara i upitao je, kako znam šta je govorio i da je čelav na temenu, kad sam uvek ležao ispod njega. Ona me samo pogledala bez reći. Kasnije sam pročitao, da je duh iz našeg tela, u tim kritičnim trenucima lebdeo izvan našeg tela, čekajući osvešćivanje ili kraj...