Hercegovko sa Neretve

Službeno imaš cimera

"Znaš, mislio sam da prije nego odemo za Novu upoznaš moje." Čujem ga kako govori preko telefona kojem je uključen zvučnik jer sam u pola kuhanja ručka i ne mogu ga držati na uhu.

Ne mogu reći da me nije iznenadilo. Zato sam se i zbunila malo, a pritom još pazim da mi tjestenina na štednjaku ne pokipi. Znate kako je to...makneš pogled i nastane kaos.

"Mhmmm, kakav si plan imao?" Sjetim se napokon odgovoriti mu.

"Pa ti dođeš do Zagreba onaj dan kad i ja sletim. Možemo biti dan-dva u Tinju i onda krenuti za Rovinj."

Da, odlučili smo se za Rovinj. Razmišljali smo i o stranim državama i o egzotičnim destinacijama, ali odlučili smo se ipak za nešto naše. Bliže je, a po mom skromnom mišljenju i ljepše. S obzirom da nemamo vremena na pretek, dan koji bi izgubili na aerodromima nam puno znači.

"Pa ono, može. Ima još do Nove pa ćemo se dogovoriti točno kako i šta. Moram vidjeti sa svojima dokad oni ostaju."

Moji inače žive u Njemačkoj, zato ih Martin i nije upoznao još. Ja sam ta koja je ostala, tako da ponekad dođu na par dana ili tjedana, kako imaju priliku, a Božićni praznici su neizostavni dolazak. Samo je pitanje hoće li se vratiti odmah nakon Božića ili će čekati i Novu ovdje.

"Može, može. Ne žuri nam se. Jedino se mami žuri da te upozna, napada me svaki put na telefon jer već nije." Nasmije me ovom izjavom.

Malo mi i skine kamen sa srca. Ne znam zašto, ali mi to upoznavanje uzrokuje toliki stres. Pogotovo zato što je poznat i  ne želim da ljudi ni pomisle da sam s njim zbog toga. Ne daj Bože.

"I mislio sam te još nešto pitati..."

"Reci." Kažem gaseći štednjak te sjednem za stol dok ne završim razgovor s njim, taman da se ručak prohladi malo.

"Klub surađuje s jednim foto studiom, ono službene slike, dresovi i to. Uglavnom, taj studio traži fotografa, a budući da ti, koliko god to kriješ, znaš jako dobro s aparatom, možda bi htjela oprobati..." kaže to uz dozu opreza.

Sad me je tek izbezumio. Što? Istina je da mi je fotografija jedno od većih ljubavi i definitivno nešto čemu sam se nekad u budućnosti htjela više posvetiti, ali me baš zatekao. U Mostaru nikad nisam imala neke prilike, stoga mi je ovo potpuno novo, a samim tim i teško za donijeti pravu odluku. Što ako odbijem, a poslije mi bude krivo?

"Molim? Odkud to?"

"Pa sad kad nam je bilo slikanje za Božićne objave, čuo sam ih da su to spomenuli. Mislim ne rade oni samo s nama, rade mnogo toga, nije samo nogomet. Uglavnom ti si mi odmah pala na pamet i možda sam uzeo kontakt ako odlučiš pristat." Kaže s još većim oprezom. On nije normalan.

"Ali da to prihvatim, morala bih se seliti." Zaključim, iako je to bilo sasvim očito.

"Pa živjet ćemo skupa. Jezik znaš već pomalo, a ostalo ćemo lako."

"Super si ti to isplanirao bez mene." Praktički me doveo pred svršen čin.

"Poslat ću ti mail. Pošalji im koju fotku. Ako im se svide, onda ćemo razmišljati o svemu ostalom. Nemaš što izgubiti."

Ovo je u pravu, iako ne znam što da mislim. Puno mi je pitanja u glavi. Je li rano za zajednički život? Hodamo tek pola godine. Jesam ja uopće spremna za selidbu? Ja u stranoj zemlji? O tome koliko preispitujem trenutno sve svoje znanje i sposobnosti vezane uz fotografiranje, bolje i da ne pričam. To je bio samo hobi, hobi koji je imao minimum potencijala za nešto veće. Je li ovo prevelik zalogaj za mene?

Čim prekinem poziv odem ručati te se nakon toga zadubim u laptop i sve diskove sa fotografijama u nadi da ću pronaći neku fantastičnu ili bar dovoljno dobru za poslati. Cijelo vrijeme razmišljam koliko je ovo dobra ili, s druge strane, loša ideja. Svašta toga može poći po krivu, a opet, možda baš  to bude prilika mog života.

Martine, u šta si me uvalio?

***

"Sretna Nova, ljube." Kaže kad se odvojimo dok iznad nas i dalje pršti vatromet.

"Sretna Nova." Odgovorim mu ne pomjerajući ruke s njegovog vrata.

Ovo je bilo par jako lijepih dana. Čak je i upoznavanje njegovih bilo ležerno. Mislila sam da ću umrijet kad je parkirao pred kuću, ali zapravo je bilo odlično. Vidi se da su ga oni odgojili, pristojni, skromni, uljudni. Nekako, odmah sam se opustila.

Ni Sia me nije zaboravila. S njom i toliko djece iz obitelji Erlić je bilo baš zanimljivo, tako da su mi ta dva dana u Tinju jako brzo prošla. Skoro jednako kao ova dva u Rovinju.

Taman što se vatromet malo stiša, odlučim mu saopćiti nešto što će ga vjerujem učiniti jako sretnim.

Budući da je bio iza mene, jer smo tako promatrali vatromet, okrenem se tako da se gledamo pravo u oči.

"Znaš, ova godina će nam biti odlična."

"Vjerujem da hoće." Ne stignem ni reći ono što sam planirala jer me prekine u pola rečenice. Pustim ga, pa nastavim.

"Ne, ne. Ja znam da hoće." Sad se sama zaustavim da vidim njegovu reakciju koja se oslikava u zbunjenom pogledu i podignutoj obrvi, koji su meni znak da nastavim s pričom jer mu očito ništa nije jasno.

"Samo ću ti reći da trebaš osloboditi pola ormara. Službeno imaš cimera."

Trebalo mu je par sekundi da procesuira što sam rekla, a izraz njegova lica kad je napokon shvatio na što ciljam je neopisiv.

"Dobila si posao?" Cikne od sreće.

Klimnem mu glavom te se nađem u zraku.

Zahvalna sam sama sebi što sam inzistirala da iznajmimo smještaj i u njemu i dočekamo Novu. Ovo bi na bilo kojem drugom mjestu bilo neizvodivo. Niti bi mu uspjela reć, niti bi imali mira od ljudi, a pogotovo novinara, od kojih se vješto skrivam već pola godine.

"Znaš, sad nećeš morati stavljati storye sa skrivenom porukom. Bit ću kraj tebe." Kažem aludirajući na to da je par puta stavio story na kojem svira Marina ili kao neki dan Hercegovka iz Mostara.

"Sad ti ih mogu uživo pjevati." Istopila sam se.

Izgleda da će mi se ostvariti ono Nova godina, nova ja. Sve je novo, ali valjda ću uspjeti. Definitivno najdramatičnija promjena mog života. Nova država, novi jezik, novi posao. Prvi put živim sa nekim tko mi nije obitelj. Ne znam ni što me čeka, a ni što da očekujem.

Iz studija kojem sam slala slike sam samo dobila pozitivnu povratnu informaciju i zahtjev da se uživo pojavim 10.1. Što bi značilo da pri povratku iz Rovinja slijedi danonoćno pakovanje.

Što se mora nije teško. Zar ne?