Zarobljena

ZAROBLJEN

Eee pa ovo je moja prva priča i nadam se da će vam se svideti, uživajte!

Sve je počelo davne 2010 godine, bio je sunčan i lep dan, ja sam se igrala sa drugarima iz ulice. Sve je bilo super do trenutka kad je jedan od mojih prijatelja odjednom nestao. Mislili smo da se zeza i da se sakrio od nas, s obzirom da je bio dan nismo toliko obraćali pažnju, ali kad smo videli da je već 8 sati uveče, zabrinuli smo se. Zvali smo njegove roditelje i tražili ga zajedno sa njima. Nažalost nismo ga našli.

Zvao se Andrej i bio je jako veselo dete i sve nas je zasmejavao, svi smo ga voleli i bio je jedan od tih koji je verovao u teoriju zavera i svaki dan nam je pričao o tome kako su deca krenula misteriozno da nestaju.

Od tog incidenta je prošlo 10 godina. U tu potragu je bila upućena i policija ali ga nikad nisu našli.

Od kako je prošlo tih 10 godina već sam bila u srednjoj školi imala sam 17 godina. Imala sam dobro društvo i sve je bilo okej sve do trenutka dok se nije pojavio novi učenik. Zvao se Mark.

Bio je jako čudan ali poprilično popularan. Svi su mu zavideli, mislila sam da je jedan od onih koji misle da mogu da imajj koju god devojku hoće i koji misle da mogu da rade šta hoće.

Upoznala sam ga s vremena na vreme i ispostavilo se da sam pogrešila u vezi njega. Zapravo je jako dobar i druželjubiv.

Postali smo jako dobri i svaki dan smo skoro izlazili i družili se. Sve je bilo u redu dok on nije krenuo da mi otkazuje druženje i priča po školi kako sam ja svašta radila.

Pitala sam ga da li ima neki problem samnom i skorz hladan je odgovorio " pa zapitaj se malo šta si ti meni uradila pre 10 godina"

Ček, šta? Pa mi se nismo ni poznavla do pre 2 meseca o čemu li on priča?

Nastavila sam dalje i nije me on više zanimao i nisam htela na njega da trošim vreme.

Jedno jutru sam se probudila i sve me je bolelo nisam mogla da se pomerim od bolova koje sam imala. Mogla sam samo glavu da pomerim i shvatila sam da sam u dnevnoj sobi a ne u mom krevetu na kom sam zaspala.

Setila sam se sna koji sam sanjala tu noć, išao je ovako:

Ustjem iz kreveta polako i prilazim ormanu i iz njega izlazi preko 200 buba od straha sam pobegla iz kuće, ali kad sam izašla iz kuće to više nije bila moja ulica nego neka šuma koja mi je jako bila poznata ali nikad nisam bila u njoj. Išla sam kroz mračnu šumi satima sve dok nisam naišla na jedna ogromna crna vrata. Prošla me je jeza i imala sam ogroman strah da otvorim ta vrata, ali zašto kad nikad nisam bila na ovom mestu?

Otvorila sam vrata. Na prvi pogled ništa nisam videla ali su krenule da mi se ukazuju figure sve dece koja su nestala u proteklih par godina. Naravno bio je tu i Andrej, ali pored njega je bio i Mark, šta će on tu? Pitala sam se.Nastavila sam da idem pravo i odjednom sam se stvorila u mojoj dnevnoj sobi i tu je san prestao i tu sam se i probudila.

Ustala sam konačno sa kreveta i krenula ka sobi mojih roditelja kojih nije bilo. Pogledala sam na sat i videla da je 10 ujutru, zakasnila sam u školu. Brzo sam se spremila i spakovla knjige. Kada sam stigla nije bilo nikoga u holu svi su bili na časovima, tražila sam moju učionicu, kada sam ušla bila je tišina, svi su ćutala, samo sam sela pored moje drugarice i upitala je šta se dešava, zašto svi ćute?

Nisam dobila odgovor od nje samo me je pogledala i okrenula glavu.Nisam znala šta da radim, odjednom je zazvonio od razredne telefo, i svi su krenulo da pričaju, ispostavilo se da je bio minut ćutanja, ali za koga, šta se desilo?

Samo sam čula reči drugarice " Zar nisi čula da je Mark ubijen" Ček šta? Bilo je na svim društenim mrežama kad sam telefon otvorila. Pisalo je da su ga našli u šumi pored nekog deteta. Sumnja se da je to dete isto nestao dečak još od pre 10 godina. Odmah sam se setila sna i kako su njih dvojica bilo jedno pored drugog u tom snu.

Odlučila sam da odem do te šume sutradan, ništa nisam našla ali sam šetala malo i sve dublje i dublje išla u šumu. Naišla sam na ogromna crna vrata i odmah sam se setila sna. Prošla me je ogromna jeza i nisam se usudila da ih otvorim samo sam krenula kući. U tom trenutku sam shvatila da ne znam gde se nalazim i da sam se izbgubila. Jako sam se uspaničila jer je polako već krenula noć da pada  i trčala sam samo u jednom smeru nadajući se da ću naći izlaz iz ove šume. Nije bilo ni signlala a telefon mi je bio prazan skoro.

Odustala sam, samo sam sela na travu i htela da sačekam dan, ali nažalost volela bih da zapravo nikad nisam ni išla u tu šumu, jer samo pola sata nako što sam sela i odustala čula sam neko vrištanje iz daleka, posmislila sam na prvu da je neka životinja, ali kako životinja može tako da vrišti?

Shvatila sam da je to ljudski vrisak, presravila sam se nisam znla šta da radim. Ustala sam i krenula što dalje od mesta gde je dolazio taj vrisak. Trčala sam što sam brže mogla ali i vrisak je bio sve bliži i bliži. Prestao je odjednom i bila je tišina. Nisam znala šta da radim u tom trenutku. Odjednom osetila sam jak udarac u glavu, pala sam i onesvestila sam se.

Probudila sam se sledeće jutro na krevetu ali nisam prepoznala prostoriju u kojoj se nalazim. Celo telo me je bolelo i jedva sam ustala. Kada sam ustala pogledala sam se u ogledalo i prepastila se, to nisam bila ja. To je bio odraz nekog drugog ali bilo mi je mutno sve pa nisam shvatila u čijem telu sam bila. Sišla sam niz stepenice i krenula ka kuhinji, iz nekog razloga sve mi je bilo poznato na dojem spratu. Pojela sam prvo što sam videla. Izašla sam iz kuće i bila u mojoj ulici, ali kako?

Kada sam videla da sam zapravo izašla iz Andrejeve kuće želudac mi se prevrnuo. Odmah sam ušla opet u kuću da vidim u čijem telu se nalazim. Mark, bila sam u njegovom telu. Molim? Šta se dešava? Kako sam u njegovom telu? Zašto sam u Andrejevoj kući?
Imala sam previše pitanja a jako malo odgovora.

Da li da nastavim sa pričom?