Dobra žena

Cela priča

Evo jednog iznenađenja za sve cure koje vole Turske priče.

Nadam se da ćete uživati.

Andrea

Prolog

- U redu oče, oženiću se – kažem mirno za vreme večere i svi su automatski pogledali u mene.

- Šta? Oženićeš se? – moja tetka progovara.

- Da, tetka.

- Ali nagovaramo te poslednjih nekoliko godina na ženidbu i ti nas uporno odbijaš. Ne razumem.

- Podlegao sam vašem pritisku – malo izvrnem istinu.

Moj otac nije poverovao jer on zna istinu, ali ostali za stolom jesu.

- Pa ko je ona? – pita me Zehra, moja najmlađa sestra.

- Ćerka Zijada Karačaja.

- Šta? – Ozge, moja mlađa sestra, koja je pet godina starija od Zehre, zauzela je ratoboran stav.

- Odakle je ti poznaješ? Mislim skoro niko ne viđa tu devojku. Govori se da je ružna i da je zbog toga matori Zijad krije u kući – Ozge nastavlja po svom.

- Eto poznajem je.

- Emire... - počinje moja tetka.

- Ta porodica nije normalna. Niko ne voli matorog Zijada, a ona sluškinja od njegove žene izgleda kao avet.

- Tetka ja neću njih da ženim, već njihovu ćerku.

- Kako se ona uopšte zove? – pita Zehra.

- Emine, zove se Emine – odgovara moj otac.

- Poznaješ je Omere? – pita ga tetka.

- Ja poznajem sve u mahali, Feride. To je dobra odluka sine, ona će ti biti dobra žena.

Klimnem glavom i nastavim sa večerom.

Istina je da je ta devojka spasila život mom ocu i jedino što je želela od nas jeste da nikome to ne kažemo, ali znatiželja je preovladala. Ubzo smo saznali da je ona devojka iz naše mahale. Emine Karačaj nije ono što svi misle da jeste. Dugujemo toj devojci, a mi svoje dugove vraćamo.

1

- Ženo, donesi mi čarape! – moj otac je vikao od ranog jutra i bilo mi je teško da se skoncentrišem na učenje. Sakrijem knjigu i spremim se za posao.

Moje ime je Emine Karačaj, ćerka sam Zijada i Guliz Karačaj- Živim sa svojim roditeljima, radim, a sav novac dajem svom ocu dok krišom studiram. Moja porodica je ono najgore što bi ljudi rekli za Turke. Živimo u relativno siromašnoj mahali. Može se reći da smo odsečeni od društva jer niko ne voli moju porodicu. Moj otac je siledžija, pijanac, zatucan i opasan čovek koji kontroliše moj život i život moje majke. Njega u životu interesuju samo kocka, alkohol i novac. Moja majka obožava mog oca, ona ljubi tlo pod kojim on hoda i ponosna je što je mom ocu uspela da rodi sina. Da, imam starijeg brata, Kemala, on je pljuniti naš otac i njegov najveći uspeh u životu je taj što se uvalio jednoj udovici koja ga izdržava. Kemal se odselio pre dve godine. Mada od kada je postao punoletan nije puno vremena provodio kod kuće, on mrzi ovu mahalu.

Volela bih da mogu da kažem kako nas roditelji jednako cene, ali nije tako. Moj brat je uvek dobijao bolju odeću, novac, izlazio je, provodio se. Mogao je da živi kako želi jer on je sin, za njega je išla i poslednja lira iz kuće. Ja, sa druge strane, nisam smela ništa da učinim bez očevog znanja. Ne smem da izlazim iz kuće, osim kad idem na posao. Ne smem da se doterujem. Ne smem da pričam sa muškarcima, ne smem ni da pisnem bez očevog odobrenja. Moja svrha u životu je da radim za oca, kuvam i čistim sve dok se jednog dana ne udam. Da, znam kako ovo izgleda i normalna osoba ne bi pristala na ovo, ali ruka mog oca je čelična i neretko me podseti na njegova pravila.