"Poziv koji se ne odbija"

24. deo

Operacija se završila uspešno. Sad je vreme za dug oporavak.

Luka se vratio kući pre par dana. Lekari smatraju da oporavak može da nastavi kući uz redovnu kontrolu i maksimalnu opreznost.

Povreda ako se dobro ne zaleči može da mu napravi veliki problem u karijeri. Zbog određenog osudstva van terena najverovatnije će mu propasti letnji rok za transfer. Dva zaista velika kluba su zainteresovana za njega.

Međutim moje lično mišljenje je da nema potrebe za bilo kakvom tenzijom. Ponude će dolaziti. Najbitniji je njegov oporavak.

Veče kada je stigao iz Minhena zvao me je. Bilo mu je mnogo teško. Razumem ga u potpunosti. Pored naše podrške dobija je svakodnevno od navijača. Znam koliko mu to znači.

Dva meseca su prošla za čas. Luka se dosta oporavio. Jedno vreme je hodao na štakama. I odlično mu je išlo. Onda je počeo bez njih da se kreće i super mu ide. Koliko god da mu je teško daje svoj maksimum. Mnogo sam ponosna na njega.

Ja sam za ova dva meseca bila dvaput u Salzburgu. Prvo zbog njega,pa tek onda posla.

Mnogo mi je značilo da budem pored njega u takvoj situaciji.

A odnos između nas se baš popravio. Postali smo bliži. Shvatili smo da smo jednom drugom mnogo više potrebniji kad je loše. Da nije poenta biti sa osobom samo kad je dobro. I da ta podrška i poštovanje nikad ne sme da fali.

Ponekad se više puta na dan čujemo. On zna da kad mu je dosadno uvek može da me zove. A to mnogo puta dnevno iskorištava. Strahinja i Amar su prekupirani treninzima,utakmica, reprezentacijom. Zato ne mogu da budu stalno sa njim. Kao i njegove sestre.

Trenutno sam na poslu. Zatrpana sam u labaratoriji. Kroz mesec dana idem ponovo na teren. I svoju sreću ne mogu opisati. Ponekad se zapitam da li je bila greška napustiti pravo. Toliko godina školovanja i ja ga napustim. Naravno za to je postojao razlog. Geologija je bila odmah druga opcija posle prava. Odlično smo klinule. Upravo zato za manje od mesec dana putujem na teren u Afriku. Imaću priliku da obiđem tri države.

Luka me danas u opšte nije pozvao,to nije uobičajeno jer se više puta dnevno čujemo. Pozvaće pre ili kasnije. Taman dok sam na pauzi imam vremena da se čujem sa mamom.

"Kada putuješ na kraju u Split?",mama ko mama. Uvek ih sve zanima i vole da znaju. Naš normalan razgovor se pretvorio u detaljno ispitivanje.

"Ne znam stvarno. Za valjda nedelju dve.", moram da idem u Hrvatsku pre puta. Imam zakazanog jednog klijenta tamo. A nakon Splita idem u Beograd. Mnogo mi fali. Baš volim taj grad.

"Što si napeta tako srećo?"

"Ne znam mama, intuicija mi govori nešto. Nemam lep osećaj. Kao da se dešava nešto. Samo ne znam šta.", ženska intuicija... nešto što samo žene razumeju. Nikad nije pogrešila.

"Obrati pažnju. Verovatno se nešto dešava."

"Hoću mama. Ja moram sad da idem. Imamo sastanak u vezi terena za nekih 15 minuta.",posao ne može da čeka.

Mozak mi je proključao koliko mi je dosadno. Već dobrih par sati slušam kako drugima objašnjava njihov zadatak samo meni ne.

"Disculpe, tengo que ir al baño."
(Izvinite me,moram do toaleta.), samo su klimnuli glavom.

Jednostavno mi dosadilo da već tri ipo sata sedim na onoj stolici.

Telefon sam potpuno ugasila. Uzeću da vidim da li me je neko zvao i moram se vratiti nazad.