Nedodirljivi zavodnik

9. San ili stvarnost ?

- 26.Novembar. 2018 - bolnica - Beograd -

Maštala je o lepim stvarima.
Maštala je o svojim snovima.
Maštala je o realnosti koja ju je ubijala u pojam i u srž njenog bića, ali i posle svega toga nije se dala i nije želela da odustane.
Maštala je o roditeljima koji su sada daleko i koje ne može videti sve dok oni ne budu imali godišnji odmor.
Maštala je o snu kojeg je sanjala te noći, probudivši se sva znojava i puna misli, a bez ikakvih zaključaka.
Razmišljala je skoro sat ipo vremena o njenom snu. Snu kojeg je sanjala, snu kojeg uopšte nije imala ni u njenom deliću svesti.
U tom snu je grlila nečije telo, nečije ruke su je snažno držale. Snažne muške ruke su je zagrlile oko struka te su tako ostale sve do kraja sna. Dok se ona u snu smejala na sav glas, dok se njen smeh ozario nepoznatom prostorijom, ispred nje je ugledala malo dečije lice kako je gleda sa puno ljubavi. Dok je počela kroz smeh da se fokusira na dete koje je stajalo ispred njih, ugledala je lik njene sestre. Gledala ju je tako oštro i sa puno boli, ali kada se još dublje zagledala ugledala je nepoznato osećanje. Više joj je ličilo na tugu nego na ljubav. Za par trenutaka u snu se pokazala scena, koju nije mogla brzo da zapamti te devojčicino uplakano lice.

- ,,Elena".

Sasvim tiho, kao da je krenula na prstima da hoda, izgovorila je njeno ime dok se telo devojčice udaljavalo kao i njen pogled. Kada je krenula prema njoj, mišićave ruke su je zaustavile vraćajući je u prvobitan položaj te kada se okrenula ka nepoznatoj osobi.. ugledala je njega. Teodora. Njegove smeđe oči poput najsvetlije nijanse su je gledale dok joj se približavao i promrmljao jedno: ,,Biće sve u redu, ljubavi moja". Trenutak koji je trebao da se desi, trenutak koji je trebao da bude, zaustavio se na par sekundi pre poljupca. Usne su im bile svega par milimetara udaljene, vazduh je bio težak i nije mogla da diše od te velike siline vazduha.

Pokušavala je da progovori, da bilo šta kaže, da se pobuni, da govori kako je to njena sestra, njena krv i da nju nikome neće dati. Ali sve što je bilo, bile su njegove oči koje su kroz san počele da budu mračnije. Oči koje su sve do par sekundi svetle i pune razumevanja, sada su bile pune haosa i tamnije.

****
Blago drmanje njenog ramena je Simonu učinilo da skoči na noge kao preparirana i protrljala je oči dok je ispred sebe ugledala doktora kako je zabrinuto gleda.

- ,,Ukočićete se dole, gospođice Simona".

Nije ni uspela da primeti da je zaspala dole na hladnom betonu dok su joj njena leđa dodirivala hladnoću. Odmahnula je glavom te stisnula očne kapke poželevši da ostane još koji trenutak u snu. Nažalost, čak i da je poželela da vrati san, nije uspela. Čak i da želi opet da zaspi, neće moći barem u narednih šest sati. A jedva je uspela nekako da uhvati san na vreme.

- ,,Kako je moja sestra, doktore?".

Njen hrapavi glas se oglasio dok je doktor spustio pogled te sa iscrpljenjem rekao reči koje su je trebale ohrabriti, a opet su je dovele do ivice suza i bola.

- ,,Biće bolje, nadajmo se".

Usne su joj postale suve te je nemirno namestila dukser koji je imala na sebi tog dana te je potražila nekakvu nadu u njegovim očima. Malenu iskru nade da će njena sestra ozdraviti i da neće pasti u rukama smrti.

- ,,Još uvek se nadam da ću pronaći dovoljnu svotu novca kako bi moja sestra ozdravila".

Pogledala je iza doktora dok se zakašljala tiho te spustila pogled zadržavajući suze koje su počele da je peckaju u očima, a koje su isto tako počele da je bole u srcu.

- ,,Ne sumnjajte u nju, iako je malena, ona je dovoljno jaka da se bori za svoj maleni život koji tek treba da proživi".

Klimnula je glavom.
Elena je malena devojčica koja je verovala u svoje snove, koja je uvek verovala da svaki san koji odsanja ima svoje značenje.
Tako se i Simona nadala da san koji je sanjala ima značenje i da će njena sestra uspeti u borbi za život.
Jer šta joj drugo preostaje osim nade?

****
- 26.Novembar - 2018 . - kuća Popovića -

- ,,Bitni su detalji kojih se setiš".

Teodor je pogledao ka Srđanu koji je razgovarao sa nekim na telefonu dok je svojom olovkom počeo crtati neke nedifinisane tačke, oblike, ljude, životinje. Skoro je uspeo da celu svesku išara na što je to pomalo Srđana nerviralo. A kako i ne bi, kada od kada je ušao unutra u svojoj kući, nije ostavio olovku i nije odustao od olovke. Bio je uporan, baš kao što je uporan da dokaže Simoni da je tu uz nju i da je neće pustiti da bude sama sa svojim problemima. Biće teško, naravno, da joj dokaže da ne treba da se brine i da je on tu da reši svaki problem, ali isto tako tu je da joj pomogne da njen život bude osiguran. I biće uporan da sazna šta to muči nju, jer svaki put kada je pogleda ugleda zabrinutost, bol, tugu i nerazumevanje od strane drugih.

- ,,Oh, nemoj mi reći da ti je devojka rekla ono što ni ti, a ni ja nismo očekivali da će ti reći".

Stisnutih zuba Srđanove reči su se oglašavale dok je Teodor ustao i svim svojim dostojanstvom, koje je imao u tom trenutku, a nije ni sumnjao da ga nema više od najviše, približio se Srđanu. Otvorio je vrata, pored kojih je stao, naslonio njegovu slobodnu ruku na njegovo rame te ga oštrim pogledom i drugom rukom ispratio napolje ispred njegove sobe.

- ,,E sada se svađaj koliko hoćeš, u mojoj kući nećeš".

Zalupivši vratima Teodor je mahinalno pogledao ka prozoru i ugledao devojku koja mu je popravila dan i koju je njegovim nepristojnim ponašanjem počeo da nervira.