"Dok tebe nisam upoznala", ZAVRŠENA

60.deo

•• 60.deo - "Dok tebe nisam upoznala" ••

"Imaš dva minuta.", kažem drsko, a otac udje u kuću, te nas ostavi same.

Prekrstim ruke i pogledam ga ljutito.

"Znam da sam pogrešio. I znam da trenutno ne želiš da me vidiš i da me verovatno i mrziš...", zastane kad se začuje moj nervozni osmeh.

"Vidiš. Problem je u tome što te ne mrzim.", izustim i udarim ga po grudima.

"Zašto si se vratio? Da kažeš kako uživaš tamo? Uživaš sa drugim devojkama i društvom?", upitam ga, te osetim suzu koja mi padne niz obraz.

"Ne, Lilith. Došao sam da bih ti rekao da zapravo ne mogu bez tebe. Da me je daljina izmedju nas bolela, kao i to što sam te povredio i ostavio ovde.", kaže, a moje srce počne da ubzava svoje kucanje.

"Lilith. Shvatio sam da te volim.", doda i približi mi se, ali se ja udaljim od njega.

"Neću ti dozvoliti da me opet povrediš. Žao mi je.", krenem ka vratima, ali me Ian uhvati za nadlakticu i vrati ispred sebe.

"Molim te Lilith. Ne radi nam ovo.", kaže molećivim glasom.

"Nemam šta da uradim 'nama', jer 'mi' ne postojimo. Postojimo samo ti i ja."

"Lilith."

"Žao mi je Ian-e. Možeš slobodno da se vratiš devojkama koje si ostavio tamo.", krenem opet ka vratima, ali sad nisam ni mogla da se pomerim, jer mi nije puštao ruku.

"Pusti me, Ian-e."

"Ne. Jednom sam napravio grešku i nisam došao ovde da bih je ponovio. Lilith volim te i ne želim druge devojke, želim tebe.", kaže i bez ikakvog upozorenja je prislonio svoje usne na moje.

Koliko god sam ja želela da se odvojim od njega nisam mogla i uzvratila sam mu poljubac. Kada nam je ponestalo vazduha odvojili smo se i on nam je spojio čela.

"Ako samo i pomisliš da me povrediš, glavu ću da ti otkinem sa ramena.", kažem i na njegovom licu zaigra jedan veliki osmeh.

"Khm khm khm!", začujem lažan kašalj svog oca i brzo se odvojim od Ian-a.

"Planiram da uradim isto što je ona rekla, ukoliko je povrediš.", zapreti mu, te se nasmejem i svo troje se vratimo u bolnicu.

•• mesec dana kasnije ••

•• Dorotea Smith

"Polako samo.", izustim i Paul mi pomogne da ustanem sa kreveta.

"U redu je, ljubavi. Dobro sam.", odgovorim mu i nasmejem se. "Ne brini."

Prošlo je mesec dana i konačno su me pustili da idem kući. Napokon ću izaći odavde. Ali opet operacija srca nije tako laka, morala sam da ostanem u bolnici duže. Prema doktorovom preporukom naravno. Konačno sam se oporavila i mogu da se vratim kući.

"Ja Vam mogu reći da je operacije prošla i bolje nego što smo mislili da će proći. Ja sam stavio još neke detalje na analizu. Rezultati neće biti gotovi uskoro. Tek za nekoliko nedelja, ali čim bude gotovo javiću Vam. Vi samo nemojte mnogo da se umarate i nervirate. Šetajte, odmorite i bez nerviranja.", objasni mi sve i ja samo klimnem glavom, te svi zajedno krenemo ka autu. Mene je vozio Paul do kuće i ostao uz mene.

"Paul ja sam zaista u redu. Ne osećam nikakvu bol.", kažem i nasmejem mu se, te ga poljubim.

"U redu, srce. Samo se brinem. Nego imam iznenadjenje za tebe.", izusti, te uzme jednu kovertu sa mog stola i pruži mi je.

"Otvori.", izgovori, a ja ga samo pogledam i onda otvorim kovertu i ugledam dve karte.

"Ti si ozbiljan?", upitam ga uzbuđeno.

"Daa.", odgovori mi, a ja se široko osmehnem i ustanem sa kreveta, te mu istog trena skočim u zagrljaj. Odmah sam osetila i njegove ruke oko svog struka.

Uzeo nam je dve karte za Rim. I po kartama videla sam da je polazak za dva dana.

"Hvala ti. Volim te!", kažem i još jače ga stegnem u zagrljaj.

•𝓶𝓲𝓼𝓵𝓳𝓮𝓷𝓳𝓮