Senka Crnog meseca (Završena) - II Knjiga

27. Ti si jedna od njih

„ŠTA?!!!", vrisnula je Angerona na sav glas, dok je gledala u Ofru. „Ne, ne, ne, ne!!! To nije moguće!! KAKO je to moglo da se desi Ofra?!! KAKO JE MOGUĆE DA JE MOJA KĆERKA MRTVA??!!!"

„Moja grofice, ovako nešto nikada nisam videla, ali sam čula za...", Ofra je ostavila da reči lebde u vazduhu.

„Za šta?", Grof Cornelie je očekivao odgovor, Ofra proguta veliku knedlu u grlu.

„Za Kugu Krvavog bisera... Ili još kako je poznata na latinskom... Margastilentius..."

„Kuga Krvavog bisera?", Cornelie je iznenađeno gledao u nju. „Ali, to je samo legenda."

„Šta je Kuga Krvavog bisera? I da li je ona razlog zašto moje lekovite suze nisu delovale?", upitala je Aleuriona zbunjeno, znala je da je to energija koja može da uništi svet i da je to energija koju Arsenios verovatno želi od nje, ali odakle to Cadenci?

„To je legenda. Tako nešto ne postoji!", viknu Angerona, u njenog glasu bes se zapalio i plamen je krenuo nemirno da bukti u njenim očima kojima je ošinula Ofru. „Pronađi način da spasiš moju kćerku od smrti, kako je ti ne bi ugledala! Ne želim da čujem izgovore!", Angerona i Cornelie zatim napustiše ambulantnu sobu, snažno zalupivši vratima pri izlasku.

Ostala družina stajala je na hodniku ispred ambulante, demoni su bili proterani i oni su svi umrljani krvlju čekali na vesti o Cadenzinom stanju. Iznenadili su se kada su videli kako Angerona i Cornelie besno izlaze iz ambulante. Među njima putovala su pitanja.

„Šta se dešava?"

„Da li je Cadenca dobro?"

„Zašto su Cornelie i Angerona tako izjurili iz ambulante?"

„Da se nije možda nešto strašno desilo Cadence?!"

Škripa vrata naterala je sve da se okrenu prema njima. Na pragu je stajala pokisla Aleura, tuga je zračila iz nje i Elion joj je odmah prišao i snažno zagrlio. Utopila je plač u njegovu majicu, a on ju je nežno mazio po kosi, pokušavajući da je smiri. Njeno telo je drhtalo, cvilila je poput šteneta, i ništa nije moglo da otera njenu tugu. Ostatak družine zbunjeno ju je gledao.

„Cadenza... je... mrtva..."

Ostali su šokirano posmatrali usne kako izgovaraju te užasne reči. Lucia i Yolantha se pridružiše Aleuri i suzama. Snažno ja zagrliše, a njihov strah grizao je vazduh i onemogućavao pravilno disanje. Elion je pogledao u svog brata, pa u Theodorosa, koje je takođe ošamarila ruka tuge. Znali su da će ovo putovanje biti opasno, ali niko od njih nije mogao pretpostaviti da će izgubiti prijateljicu zbog njega. Da će Cadenza umreti zbog putovanja i potrage za Skiptrima Kosmosa.

~ ~ ~

Vetar velike jačine i jezive hladnoće, duvao je na ovom sablasnom mestu gde se devojka očiju boje magle i oluje nalazila. Njena crna kosa talasala se niz njena leđa, na sebi je nosila ništa više do jedne bele svilene haljine koja joj je elegantno padala malo preko kukova, otkrivajući kolena i veći deo butina. Ona se naježi i zadrhta od hladnoće koja je nezaustavljivo napadala njenu kožu, bila je nemilosrdna, a devojka je imala osećaj da joj ta ista hladnoću putuje kroz vene do srca. Bilo je jezivo pusto, a tama je vladala čitavom šumom, zbog srebrnog oblaka u kome se nalazila ništa nije mogla da vidi. No, čulo sluha joj je i dalje savršeno radilo i ona kroz maglu ču preteće korake. Htela je da vrisne, ali glasa nije bilo. U magli su se ocrtavali obrisi crne figure, visoke oko tri metara i tada je izašlo čudovište. Oči crvene poput rubina jezivo su zasijale u tami, koža mu je bila bleda i toliko izborena, kao da je to stvorenje bilo staro više hiljada godina. Na glavi imao je ptičije gnezdo sa jajima vrana. Veliki crni džemper sa resama prekrivalo mu je čitavo telo, a pileće noge sporo su gazile po opalom lišću koje je šuštalo. Glava mu je bila poput lobanje bika, osim što je ovo stvorenje umesto rogova imalo antene poput mrava. Na sam pogled tog stvorenja, Cadencine noge ostadoše prikovane za zemlju.

MRDAJ ZA IME BOGOVA! ŠTA TO RADIŠ?! NEMOJ SAMO DA STOJIŠ TAKO UKOPANO!, čula je glasove u svom umu kako joj vrište da pobegne odatle, ali ona tu ništa nije mogla da učini. Samo da stoji pred jezivom prilikom u crnoj odeću i čeka svoju smrt. Crna prilika bila joj je sve bliže i bliže, Cadenza je sa svakim korakom te noćne more osećala kako joj srce sve glasnije i glasnije lupa. Hladan znoj straha okupao ju je od glave do pete. Napravila je jedan korak, a onda se naglo okrenula i potrčala mračnom stazom. Kamenje je bilo klizavo, umalo se par puta nije saplela i pala, a šuma pred njenim očima beše mračnija od najtamnije noći. Dah joj se gubio, a vid mutio, mogla je osetiti kako se ruši na zemlju, a onda njena kolena udaraju o tu istu. Oštra bol zahvatila je njena kolena i ona glasnije zajeca od nje. Iznenada, tamna senka nadvila se nad njom, nije želela da gleda, dobro je znala šta se nalazilo iza nje. Čudovište je glasno zarežalo, a sve što je ona mogla da uradi jeste da roni suze.

Ovo je kraj, pomisli ona preplašeno i zatvori oči, spremajući se da smrt uzme njenu dušu. Stvorenje snažno zamahnu rukama u njenom pravcu, bilo je spremno da zauvek preseče klupko njenog života.

„Imber fulgur!", začu se snažni glas izdaleka, moćna svetlost probila se kroz hrpu olujnih oblaka, a potom obasjala telo čudovišta koje se posle samo nekoliko sekundi zapalilo.

Čudovište je vrištalo u agoniji, bacilo se na zemlju u valjalo se po njoj sa namerom da ugasi vatru koja ga je pekla, ali u tome nije uspevalo, jer je ta vatra bila čarobna i neugasiva. Posle par sekundi opiranja, prepustilo se bolu i žarenju, sve dok nije umrlo pred sivim očima koje su šokirano posmatrale taj prizor. Cadenca je šokirano posmatrala mrtvo stvorenje na zemlji.

„Drago mi je da se napokon srećemo, Cadenza..."

Misteriozni glas probio se kroz oblake, Cadenza se zbunjeno okretala u potrazi za njim.

„Ko si ti? Gde si? Šta želiš od mene?"

„Smiri se, ne želim da ti nudim."

Tada se pred njom pojavi sjajna bela svetlost, Cadenza je prekrila oči rukama kako ne bi zaslepela od iste. Svetlost je delovala veoma jako i moćno, poput super nove, a onda je onda polako krenula da jenjava. Na njenom mestu, sada je stajala prelepa mlada devojka. Bela haljina od svile padala joj je do kolena, kosa joj je bila smeđe boje i skroz uvijena u lokne, a oči srebrne sijale su poput meseca. Cadenci je vilica pala kada je shvatila da prilika izgleda gotovo isto kao ona. Devojka joj se blago nasmeši i priđe par koraka, ona je zamahnula rukama i govorila u bradu neke reči, Cadenzi nepoznatog jezika. Najednom šuma je oživela, krdo olujnih oblaka otišlo, a za sobom je ostavilo čarobno plavetnilo neba, sunce je svojim toplim zracima milovalo grane drveća čije zelenilo je krenulo da se budi. Zelena kosa iznikla je iz zemlje, zajedno sa raznobojnim cvetnim šnalicama. Životinje su čarobno skakutale po šumi, a leptiri su plesali u vazduhu i raznosili zlatni prah cveća po čitavoj livadi. Cadenza glasno izdahnu očarana prizorom ispod sebe.

„Ti si jedna od Bogova? Zar ne?", upita Cadenza posmatrajući priliku iz čijeg tela je zračila topla i umirujuća svetlost.

Devojka joj klimnu glavom. „Jesam. Moje ime je Orelina...", Orelina se potom zagleda u šumu iza Cadence, izdah napusti njene tanke, svilene usne. „Mislim da je vreme da čuješ istinu Cadenza."

„Istinu? Kakvi istinu?"

„Ti si Božanstvo, baš kao i Princeza Aleuriona."

„ŠTA?!! KAKO??!! TO NIJE MOGUĆE!"

„U stvari, moguće je. Božanstva su besmrtna dok su na Caelumi, ali pošto sam ja sa Atalantom i Vidarnom prošla kroz kapiju i došla na Pheadreu mi smo postale smrtnici. Ali, naše duše se reinkarnišu na svakih hiljadu godina od naše smrti. Prošlo je tačno hiljadu godina od kako sam izvršila samoubistvo, moja duša se reinkarnisala u tebe Cadenza."

„Izvršila samoubistvo?", Cadenca se zbunjeno namrštila na njene reči.
Orelina joj je klimnula glavom. „Da se ja nisam ubila, ti se još uvek ne bi rodila, i ne bi bila zajedno sa Atalantinom reinkarnacijom. Na Omniu bi tada pala večna tama, a zlo koje bi prouzrokovala Asreniosova pohlepa i želja za moći, razorila bi ovu planetu i od života na njoj napravila pepeo zaborava. Morala sam da se reinkarnišem u tebe, ubila sam se mačem, oštrice se pretvaraju u pepeo sa kožom Božanstva, osim ako ih Božanstvo ne iskoristi na samom sebi", zatim je napravila gorku pauzu, duboko udahnula dok je vazduh širio njene grudi, one su se podigle i kada je Lina ispustila vazduh, ona se ponovo spustiše. „Ima još nešto što trebaš da znaš, Cadence."

„Šta?", upita Cadence radoznalo, u glavi joj se vrtelo od svih događaja i informacija koje joj je Lina govorila. „Šta još trebam da znam?"

Preko Lininih usana proli se uplašeni izdah, ona neprimetno skupi svoje ruke u pesnice. „Upravo si probudila Margastilentius."

„Šta je to?", Upita ona grčeći facijalne mišiće.

„To je negativna strana moći Božanstva, pri besu oči mogu da ti postanu krvavo-bele, a posledice su katastrofalne. Možeš da uništiš čitav svet i da umreš bez reinkarnisanja ako nastaviš da koristiš tako opasnu energiju, to je kletva koju je bacio mračni Bog Aros na Atalantu, Vidarnu, Nazariu i mene, jer smo pokušale da mu se suprotstavimo i uništimo ga. No, kletva je malo drugačija za Aleurionu, ona će i dalje moći da se reinkarniše, čak iako bude umrla od Margastilentiusa, samo zbog jedne stvari..."

„Šta...? Koje stvari?"

Lina tada pogleda na beskrajno nebo, tama je ponovo počela da grize njegovo plavetnilo, donoseći sa sobom tamu i kišu, uništavajući njeno remek delo toplog i sunčanog dana. Vreme je isteklo i Orelina je to dobro znala. Ona vrati svoj pogled na Cadence, a onda svoj dlan osloni na njeno lice, krupne oči sive poput neba iznad njihovih glava, gledala su je zbunjeno, dok se u njenom umu uskomešalo more pitanja. Ali, nije bilo vremena sada za njih. Orelina pokloni jedan mali poljubac u Cadencinu kosu, te je onda pusti i krene sporo da se udaljava od nje. Cadence je krenula da trči za njom, ali Orelinini obrisi krenuli su da se gube u magli koja je gutala čitavu šumu na koju je krenula da pada noć.

„STANI!", vikala je, ali obrisi figure su jenjavali. „KAKO MOGU DA IZAĐEM ODAVDE?! NE ŽELIM DA PROVEDEM VEČNOST OVDE!"

„PRONAĐI VRATA SEĆANJA! NALAZE SE DUBOKO U ŠUMI, ALI NEMOJ VEROVATI GOBLINU!"

Njen glas, kao i sama Orelina su nakon toga nestali. Cadenza je tada shvatila ozbiljnost situacije u kojoj se našla, brzo je krenula da traga za vratima Sećanja. Orelina i njeno upozorenje žuljali su joj misli, ali znala je da mora pod hitno da ode sa ovog mesta, pre nego što sve usisa vrtlog zaborava iz kog nema povrataka.

~ ~ ~

Soba je progutao mrak, a nju je terao samo jedan maleni plamen sveće koji je polako jenjavao. Družina se okupila oko stola i isplakivala svoju prijateljicu, svi do jednog su se gušili u jecajima i suzama. Niko od njih nije mogao da pretpostavi, a kamoli da pomisli da će im ovo putovanje oduzeti jednog bitnog člana družine. Panteleonov pogled bio je zakovan za kristalna stakla prozora sa kojih je posmatrao tamnu šumu, oči iako su bile pune suza, one nisu krenule da teku niz njegovo stameno lice. Svi su izgubili nadu, osim Aleurione koja je prelistavala hrpe knjiga u potrazi za lekom koji može spasiti Cadenzin život. Neću odustati, bodrila je samu sebe tim mislima. Škripa vratima prekinula je njihovo obeshrabreno tunjanje, i u prostoriju tada ušeta Pantea, kojoj je pogled odmah pa na Eliona koji je sedeo pokraj Aleure. Pogled joj je pao na njihove ruke koje su bile upletene ispod stola, obrve su joj se naborale, vilica stegnula, a kroz njene vene krenula je da tele tama. Ona im je prišla, a onda snažno šakom zalupila knjigu koju je Aleura čitala. Vatrenokosa je podigla pogled prema lažnoj Princezi.

„Dođi odmah u moju odaju, Othelia!", gotovo je ispljunula njeno ime, okrenula se i nadmenim hodom napustila prostoriju.

„Šta ovo bi?", Theodoros je zbunjeno gledao prema vratima.

„Ne znam", reče Aleura ustajući da stolice. „Ali, idem da vidim. Ostanite ovde. Brzo se vraćam."

„Da pođemo sa tobom?", upitao je Heros, Elion ga je prostrelio jednim ljubomornim pogledom na koji Heros nije obraćao pažnju. „Ipak je to Pantea, koja je ukrala tvoju titulu, a njena majka je ubila tvoju. I nemojmo zaboraviti da radi za Arseniosa koji stalno pokušava da te kidnapuje."

„I da je ona polu čarobnica, a polu demon", dodala je Yolantha, momci su je zbunjeno pogledali. „Ispričaću vam posle."

„Cenim vašu zabrinutost, ali ovo je nešto što mogu sama. Ja sam ipak reinkarnacija Atalante, kćerke Bogova. Pantea meni ne može nauditi čak i da to želi. Umem sama da se branim", rekla je Aleuriona gledajući svakog ponaosob.

Elion je ustao sa stolice, stavio joj ruku na obraz i zagledao se u njene prelepe smaragdne oči. „Samo... budi oprezna ljubavi", spustio je usne na njene, ona je zatvorila oči želeći svim svojim čulima da oseti dodir njegovih usana na svojima, koža joj se naježila kada je prste spustio preko njenog ramena, lakta, pa sve do dlana i prstiju. „Ne želim da budeš povređena, ili još gore... da te izgubim."

„Nećeš me izgubiti ljubavi", prošaputa Aleura kroz dah, njene usne su i dalje bile blizu njegovih, a ona se polako odvojila od njega ne skidajući pogled sa tih divnih safir plavih očiju koje su sijale od ljubavi.

Zatim se polako odvojila od njega i izašla iz biblioteke, mogla je osetiti kako je Elionov čežnjivi pogled prati sve dok nije izašla iz biblioteke. Znala je koju sobu su grof Cornelie i grofica Angerona dali Pantei, ipak je to bilo nešto što se podrazumevalo, pošto je njima crna magija obrisala sećanja na Aleuru i oni su mislili da je ona prava Princeza. Popela se uz stepenice par puta i skrenula u levi dugačak hodnik, lampe su bile ugašene, a jeziva tama pala je na zidove zamka. Ovaj hodnik, za razliku od onog u kom se nalazila ambulantna soba, bio je ukrašen raznim portretima grofova i grofica. Aleurine smaragdne oči letele su preko njihovih lica, a onda se iznenadile kada su ugledale portret kraljice Inodee Feliktus. Njena vatrena kosa bila je ispletena u raskošnu pletenicu, a oči prolećne šume kao da su gledale u Aleurionu sa slike, dok usne koje su bile savijene, davale su utisak osmeha upućenoj kćerci. Kraljica je nosila crnu odoru, prošaranu srebrnim nitima, koje su se savršeno slagale sa srebrnom krunom na njenoj glavi na čijem centru se nalazio smaragd, koji se predivno uklopio u boju njenih očiju. Aleurine oči napuniše se suzama, dok je gledala portret svoje pokojne majke, čak i na portretu iz Inodee su blistali moć i snaga koje su se odrazile na njenu kćerku. Kao da joj je Inodea preko tog portreta slala signale i podršku, kao da joj je govorila da veruje u sebe i da će uspeti da uništi koren drveta laži koje se proširilo po čitavoj Omnii. U Aleurinoj glavi odzvanjala je Inodeina rečenica: „Budi jaka... Jaka poput zmaja!"

„Biću jaka majko... Zbog tebe i zbog čitave Omnie... Učiniću te ponosnom" , obraćala se portretu kraljice Inodee, a onda je kada je osetila prisustvo pored sebe, naglo se okrenula prema mladoj devojci koja je bila obučena kao sluškinja.

„Lady Inodea Ortalasius", reče devojka ljupkim glasom, Aleurionine oči se raširiše za nekoliko centimetara kada je čula kako neko, osim nje i Felicjana, izgovara to ime.

„Znali ste je?!", gotovo je viknula, devojka se okrenu i odmeri Aleurionu od glave do pete.

„Da, jesam. Umrla je u Šumi Poginulih Bogova. Zajedno sa svojim bratom Felicjanom je prešla barijeru tog zabranjenog područja, i više nikada nije izašla iz te šume. Čula sam da su je ubili Demoni kako bi uzeli njenu magiju. To rade, ubijaju nemilosrdno svakog stanovnika Omnie na koga nalete, a onda mu vade dušu i magiju, odnose je svom gospodaru."

Arseniosu, prolete kroz Aleurine misli, ali ih zadrži za sebe. Šta će njemu duše i magija stanovnika Omnie? Šta planira? Crni mesec... Da li je to deo njegovog plana? Za šta mu ja trebam? Da li želi i moju magiju kako bi Krvavi mesec postao crne boje? Šta uopšte predstavlja Crni mesec?

Protresla je svoje misli kada se setila da treba da požuri i da vidi šta muči Panteu.