Sibir

• 001

Leona P.O.V.

Ako nešto mrzim to je crtanje po peni...

Mrzim da šaram sitnim štapićima po peni kafe i posipam kakao odozgo, dlanovi mi se oznoje i prsti u potpunosti ukrute.

Okrećem vrelu šoljicu kafe, na kojoj je jasno napisano ime našeg lokala - Botanica, čije dno istog momenta škripi po tacnici, te tacnicu potom stavljam na ajncer pravo pored čaše vode sa ledom, kako bih izbalansirala ukupnu težinu svih pića.

— Ko pije kafu po ovakvoj vrućini? — mumlam sebi u bradu ogorčeno.

Toliko sam bila sagnuta nad šoljicom da osećam kako mi svaki pršljen pucka dok se ispravljam. Istog trenutka stavljam šaku na leđa u nadi da ću tako ublažiti bol. Sklanjam pramen crne kose sa čela i onda se okrećem ka Sofiji koja je svom dužinom legla preko radne površine kraj kafemata.

— Neverovatno sam gladna... — stenje i diže se.

— Milan dolazi da nam donese doručak, a do tada bi mogla da opereš sudove. — drsko joj dajem upozorenje da počne da radi, dok jednim pokretom hvatam ajncer pun pića i počinjem da ga nosim po kafiću.

U smeni smo tek tri sata iako imam osećaj da je prošla čitava večnost, a danas je pakleno, što me izuzetno izluđuje. Ako ništa, barem radi klima koja me šije po vratu celu smenu i samo čekam kada ću da se parališem u potpunosti. I na sve to sam živčana još od kako smo otvorile, imam utisak da mravi mile po meni i čekam trenutak kada ću iščupati sebi kožu.

Glava mi se pretvorila u totalnu košnicu misli.

Ponovo bacam pogled ka satu koji se nalazi iznad šanka i spuštam poslednju turu pića.

Trenutno uslužujem čoveka osrednjih godina koji drži borilački klub u našem gradu, ne znam koj, mada me nije ni zanimalo, i njegovu ćerkicu koja pokušava da mi pomogne da joj poslužim sok od jagode.

— Hvala ti, medena. Izvolite. — smejem se dok nameštam pikslu bliže ne toliko poznatom gospodinu.

Kada sam zamenila po još koju pikslu i prošvrljala kafićem, povukla sam se nazad u šank.

— Mislim da je neko seo ispred u baštu. — diže nos gore i istražuje plafon, time mi daje znak da ja uslužim ljude koji su došli.

Jasno vidim da Sofiji i nije baš neki dan, dok ja celog jutra trčim unaokolo sa ajncerom i radim i za njenu i za svoju dnevnicu. Jedino što je radila za sada jeste stavljanje leda u čaše, čak nije sipala ni vodu, sve sam ja radila.

— Hajde ti, molim te, opraću ja sudove. Tri momka sede tamo, možda žele da ih baš ti uslužiš — uzdahnula sam i predala joj ajncer.

Nasmejala mi se dok me je gledala preko oka, zna da sam sarkastična. Poskočila je za pikslom i protresla plave lokne kako bi kosi dodala volumena, pošla je ka vratima.

Gledala sam u njeno vitko i mršavo, preplanulo telo, kako zabacuje svilene pramenove, tirkizna suknjica joj se tetura dok izlazi u baštu - na šta se oglavaša samo zveket ukrasa na vratima.

I kao trešnja na vrhu još ima i sitne zelene oči i... ko ne bi voleo da ga ona usluži, sve bih dala da izgledam kao ona.

Odvrćem česmu i rashlađujem misli pa tako i ruke koje mi drhte, pao mi je šećer. Dok perem sudove koje većinom čine čaše koje odaju miris različitih sokova i šejkova, krišom bacam pogled po lokalu i shvatam da Sofija i neće skoro koliko se zapričala.

Stvarno ne razumem ko pije kafu po ovakvoj vrućini.

Lokal je gotovo pa nov, iako je verovatno duplo stariji od mene izgleda fenomenalno, oprema je nova-novcijata. Stakla okružuju isključivo tri četvrtine prostorije, osiguran je visokim drvenim stubovima i dobro prosvetljen, a u uglovima su obavezno viseće biljke i saksije sa palmicama.