Samo Pozitivne Misli

Posvećeno 🕊️

Znam da je ovo jedna pozitivna knjiga ali želim da napišem nešto. Jer, kako da svet bude pozitivnije mesto ako ignorišemo zločine koji se dešavaju oko nas? Zbog nestanka male Danke (neću da napišem ,,ubistva" jer još nije sasvim jasno šta je zapravo istina), kao i svih ostalih čiji životi su prekinuti naglo, ovo poglavlje želim da posvetim svima koje smo voleli i izgubili na ovaj ili onaj način.

Kad god se nešto ovako desi, ja se setim Tijane Jurić, devojčice koja je tada bila mojih godina kad je ubijena. Toliko mi je bilo teško kad se to desilo, a nisam je ni znala. Plašila sam se i u prodavnicu da odem sama. Nije to samo što je bila ubijena, jer saobraćajne nesreće često budu nesrećni slučajevi, već to što je i mučena do smrti. Onda mi je mama pričala kako su, kad je i ona bila tih godina, naše komšije izgubile ćerku (koju ne želim da imenujem) na vrlo sličan način. Govorila mi je o devojčici koju je poznavala i koju je, nekoliko ulica daleko od svoje kuće, nepoznati stanovnik istog naselja ubio. Udarena je autom i ubijena i sakrivena kako je nikada njeni roditelji ne bi pronašli. Navodno je još bila živa nakon udesa, ali oni su je ubili jer su se plašili kazne. Tada sam shvatila da su zato te komšije do kraja života nosile crno i taj deka, otac te devojčice, se nije brijao posle njene smrti. Moja mama mi kaže da ti ljudi više nikada nisu bili isti i da je bilo teško sa njima razgovarati. Sve dok njihov sin nije dobio decu, njihove unučiće, oni su samo pričali o ćerki. Njihov sin je svoju ćerku nazvao po svojoj pokojnoj sestri.

Zaista mi je to strašno. Plače mi se dok pišem ovo. Plače mi se jer znam toliko roditelja koji ne vole svoju decu i ne paze ih, a oni koji ih vole i paze dočekaju ovakvu sudbinu. Setila sam se toliko primera zločina u svetu. Evo, trenutno se ratuje u Gazi, ljudi umiru svaki dan. Poubijano je toliko male dece, ljudi  mladih i starih. Kad samo zamislim kako im je, teško mi je. To možemo i biti mi sutra. I da ne zaboravimo - kad su bile one poplave u Obrenovcu, svi su govorili ,,ovo je strašno" i ,,zamislite da izgradite ceo život i neke više sile ga unište". To mi je užasno. Svaki put kad sam nesrećna pomislim koliko gore sve tek može postati. Nemamo ni predstavu šta je prava nesreća.

A tek kad čitam šta se u istoriji sve dešavalo bar ovde u Srbiji, kad smo bili pod Turcima. Kad su silovali sve žensko i kad su sva ta deca koje su silovane žene rodile ubijana da se ne bi množili Turci ovde. Strava i užas... To u najgorem hororu ne mogu da zamislim. Ljudski rod je spreman da učini najgore stvari. Kad pomislim šta se sve u ljudskoj istoriji dešavalo, šta smo sve učili, i koliko mi je to bilo mučno da čitam i zamišljam. Najveći monstrumi su ljudi. Kad sam čitala o najgorim metodama mučenja u srednjem veku, prevrnuo mi se stomak. Ljudi su onda bili toliko zatucani kad je nauka u pitanju, ali su znali da muče na razne načine. Znali su najbolje kako mrcvariti drugog čoveka dok ne umre.

Zato vas molim, vaspitavajte svoju decu najbolje što možete, učite ih da ne mrze, da nisu nasilna i da vole iz sveg srca - da uopšteno budu dobri ljudi. I počnite od sebe imali ili nemali decu jednog dana. Ne morate da donirate sav svoj novac niti da idete u crkvu svaki dan (čak je i moj veroučitelj tako rekao - nije važno da li se molite Bogu sve dok niste loši ljudi), ali ne činite zlo onima koji vama nisu činili zlo. Ja nisam svetac, ali nisam ni zla, neću nikoga da povredim ko mene nije. Žao mi je svih nevinih koji su ispaštali i molim se da će u budućnosti biti bolje. Znam da neće ali samo možemo da se nadamo i gledamo da budemo što bolji.

Hvala svima koji su ovo pročitali, svima želim najbolje. Hvala i onima koje smo voleli i izgubili, nedostajete nam i svaki dan pomislim na one koji su mi mnogo značili i više nisu sa mnom. Nadam se da ćemo manje oplakivati voljene u budućnosti i da ćemo biti srećniji. ❤️🕊️🙏