Izgubljena sloboda

Mrtvo more

Jedno kratko poglavlje za koje sam se sinoc svim silama, premorena borila da napišem😉 a i malo sam se zabunila čitanjem🤪 Uživajte😌

Ljudi se rađaju, žive i umiru kao da nikada nisu ni postojali. Ako nemaju nekoga iza sebe da ih pamti, po dobru ili zlu, ostaju zaboravljeni, zabačeni u umovima prolaznika. Iza onih koji nikoga nisu imali, ostaje samo ime, datum rođenja i datum smrti urezan na nadgrobnim spomenicima. Oni koji su imali voljene koji su ostali iza njih, pričaju priče o njima, smeju se uz te priče, plačui tuguju jer ih više nema. Mrtvima je lako, oni su pokopani i više ništa ne boli. Oni što su ostali živi iza njih, njih boli, njih sećanje seče i reže svaki sekund, svaki dan njihovih preostalih života. Obilaze njihove grobove, sada cveće okolo, brišu nadgrobne spomenike i pričaju im. O danima koje provode, o mukama koje ih more, o sreći i nesreći koja ih snađe i opet se točak života okreće. Okreće se sve do onog trenutka kada oni koji su pričali i obilazili grobove ne budu i oni u grobu pokopani da njih neko obilazi, da njima pričaju i njima sade cveće i posipaju kafu po grobu. Ciklus života je oduvek bio takav, kraj je uvek svima neminovan, ali neke odluke bi kraj odložile. Bar na neko vreme.

Tri groba prekrivena belom rizlom sa nadgrobnim spomenicama na kojima piše Ristić su se izdvajali na groblju u Majuru. Ne po uređenosti, ni po lepoti spomenika, ako se spomenici uopšte mogu nazvati lepima, nego po tuzi za kakvu selo nije do tada čulo. Namejano lice mlade plavuše i ime Barbara je bilo na jednom. Pored nje, spomenik njenog supruga i takođe nasmejano lice i blistavo beli red zuba. Zoran. Treći član porodice Ristić bio je Živorad, nije sliku imao gde je sam, te su izrezali neku i tako je urađena gde stoji u odelu sa cigaretom i gleda negde u daljinu. Četvrti grob tada samo sa krstom bio je tek sveža humka zemlje koju je sneg već polako pokrivao. Ispred njega je stajala Sloboda. Iza nje, njoj bliski ljudi. Na krstu je stajalo ime Nada, datum rođenja baš kao i majčin, 30 decembar. Datum smrti, 30 decembar. Slobodu su doktori obavestili isti onaj dan kada se probudila da dece verovatno više neće imati. Zajedno sa svojom ćerkom Nadom, taj dan je Sloboda pokopavala i svoju nadu u budućnost. Nije plakala kada su joj rekli da je ostala bez jajnika i da će teško začeti dete. Stegla je šaku leve ruke i zabila nokte u istu do krvi. Ugrizla se za usnu i zagrizla je do krvi. Nije progovorila. Psihijatar joj je pričao. Pričala joj Lela. Ceca, Rada. Svi su se izmenjali, Sloboda nije progovorila. Reči su negde duboko u njoj zamrle baš kao i suze, ostala je samo tupa bol u grudima da je podseća da je živa. Tri dana je bila u bolnici i tek na otpustu progovorila. Doktori su joj rekli da će se bolnica pobrinuti za telašce njene devojčice rođene sa svega 420 grama. Nije im dala. Tražila je direktora bolnice, tražila je advokata, sudiju bilo koga. Želela je da svoje dete shrani pored njenih voljenih. Govorili su joj da to nije praksa, da je to maleni plod, da nema šta sahraniti, nju je bilo briga. Isterala je svoje. Izašla je taj dan iz bolnice teturavo i bolno hodajući i uputila se ne ka kolima nego ka radnji posmrtne opreme. Kupila je beli kovgeg, najmanji koji su imali, rekla da ga dopreme u mrtvačnicu bolnice i onda se vratila u kola. Milan i Ceca su ćutke išli za njom, ćutke su išli potom do kola i isto tako, ćutke su krenuli kući. Rada, Dragan i Lela su je čekali kući sa ručkom, zagrlili je i pokušali da razgovaraju sa njom. Razgovor je bio usiljen, ona je odgovarala sa 'da' i 'ne' i poneko 'mozda'. Kada su završili sa pitanjima, Sloboda je ručala, ustala i otišla u sobu. Svi prisutni su bili jako uplašeni za nju. Ovo više nije bila ona devojka koju su znali. Kada je silovana, ona se kidala, vrištala, plakala. Nije jela danima, nije izlazila iz sobe danima. Sada je bila kao mrtvo more, što je bilo gore nego bilo šta drugo. Iz mrtvačnice su ih pozvali isti taj dan i rekli im da kovčeg može biti dopremljen sutra te se Dragan pobrinuo da pronađe dva ukopnika i pozvao je sveštenika. Sveštenik mu je rekao da ne može doći na sahranu jer dete nije bilo kršteno, ali da će se moliti za njenu dušu. Izvinio mu se, ali kako je rekao Božji zakon je jači od svega. Kada su saopštili Slobodi da će se sahrana obaviti sutra bez prisustva sveštenika, ona je rekla da je njeno dete anđeo i da mu ne treba sveštenik da joj opoja poslednje molitve i time rasplakala sve. Ponovo su plakali svi sutradan na dan sahrane, kada je telo devojčice spuštano u raku, znajući da time se spušta i deo Slobode, da ga upravo pokopava duboko i da više nikada neće biti ista. Ukopnici su završili, a ona je stajala ispred krsta sa istim datumom rođenja i smrti. Na krstu nije pisalo prezime, samo njeno ime. Nada.